Tokom oktobarske revolucije u Rusiji, spas i nov život u šabačkom kraju i eparhiji šabačko-valjevskoj pronašlo je više hiljada ruskih izbeglica, od kojih je ostalo nekoliko stotina. O njihovim sudbinama, svedoči u novoj knjizi „Zagranični Rusi u Mačvi“ novinaka u penziji, Živana Žana Vojinović.
Dr Konstantin Mazurin, ruski izbeglica, ginekolog i rentgenolog, dao je veliki doprinos zdravstvu u Šapcu. Reditelj, Jurij Rakitin, šabačkom pozorištu. Inženjer Bučin radio je projekat gradske tržnice. Inženjer Bagenski, spomenik na Tekerišu. O njima, ali i o sudbinama nekoliko stotina ruskih izbeglica u Šapcu, svedoči ova retka knjiga. U promemoriji je i priča o Arhipu Simeonoviču Krucu, krojaču i velikom dobrotvoru, čije ime je uklesano na spomen ploči u Šabačkoj crkvi.
Biljana Drobnjak, profesorka u Šabačkoj gimnaziji, kaže: „Za vreme rata je, recimo, iza tržnice, ovde u Šapcu, pronašao dečaka i devojčicu čiji su roditelji odvedeni u logor i tokom celog rata on i baka su ih čuvali i pazili. Ovo je fotografija koju smo dobili od žene koja je bila profesorka matematike kasnije u Smederevu. Bio je veliki donator, donirao je novce šabačkoj crkvi i tako, težio je uvek da bude jedan humani čovek koji pomaže svima, kojima je u to vreme bilo potrebno.“
Letopisac ruske migracije, Žana Vojinović, oživela je sećanje na sve one koji su radom i umećem ostavili trag u tada ratom razorenom Šapcu, a nekim porodicama u rasejanju pomogla da pronađu pretke.
Živana Vojinović, autorka knjige „Zagranični Rusi u Mačvi“, objašnjava: „U dalekom sibirskom Omsku i Moskvi, žive potomci Gerasima Novikova, koji je stigao u Šabac, a potom živeo, radio i umro u Pocerskom Metkoviću. Njegovi potomci, unuci i praunuci, došli su da ga pronađu. Sudbine svih njih su u knjizi. To je bio uglavnom pismen svet koji je stigao i koji se zadržao u Šapcu. Među najobrazovanijima bili su inženjeri, profesori, umetnici, vojna lica, nastavnici, lekari, i svi su oni u svojim oblastima izuzetno doprineli. Samo gimnazijski upisnici čuvaju dvestotinak imena učenika i nastavnika koji su bukvalno, iz pepela, podigli prosvetu i obrazovanje u Šapcu i Podrinju u tada nepismenom, desetkovanom i u ratu razorenom Šapcu.“
Među zagraničnim Rusima je i žandarmerijski narednik, Maksimilijan Panasiuk, rođen na istoku Ukrajine, koji je došao u ove krajeve pred prvi svetski rat.
Branislav Panasiuk iz Šapca, Maksimilijanov unuk, navodi: „Zadnjih šest godina života proveo je u Šapcu. Stigao je negde oko 1935. i živeo do 1941. Tad su ga Nemci ubili u septembru. Kad je bio onaj marš na Jarak, bio je prva žrtva tog marša. U Šapcu od potomaka, on je imao dve kćerke i dva sina.“
Svedok doprinosa ruskih izbeglica u Šapcu je i obaloutvrda na čuvenoj Čevrntiji na Savi, koju su 1927. sa meštanima i vodnom zadrugom izgradili mašinisti, braća Aleksandar i Ivan Trejgut. Knjiga Žane Vojinović veliki je istraživački poduhvat i doprinos da im imena „zauvek ne odnese nabujala reka novih istorijsko-izbegličkih tokova.“
