Ginekolozi su najveća tačka oslonca trudnicama jer je obično reč o vođenim trudnoćama od strane ovih lekara, kod kojih su žene išle u toku drugog stanja i u koje imaju najviše poverenja. Kada ginekolog lepo porazgovara s trudnicom, to za nju ima mnogo veći značaj nego kada joj o tome govori neki lekar koga ona prvi put vidi.
Zbog toga je potrebno da ginekolozi dobiju određene instrukcije od psihologa ili psihijatara o tome kako treba prići ženi koja je, recimo, starija prvorotka, kako onoj koja je veoma mlada, na koji način pristupiti veoma obrazovanoj i uplašenoj osobi, a kako ženi iz naroda, prosečnoj običnoj ženi. To su malo različiti modeli i tu psiholozi i psihijatri mogu da pomognu u edukaciji o veštini komunikacije s trudnicom, objašnjava za naš list profesor dr Slavica Đukić Dejanović, neuropsihijatar i ministarka prosvete.
– Veština komunikacije sa svakom osobom je stvar procene ličnosti s kojom treba lekar da razgovara. Posebno ako je trudnica u pitanju, važno je da se obavi dobar razgovor s ciljem da se pojača stabilnost i sigurnost žene. Često sam lično bila u prilici da trudnicama koje imaju strah kažem da pogledaju kroz prozor. Kada ih pitam šta vide, one odgovaraju da vide ljude. Onda im kažem da je sve te ljude rodila mama i da će i one postati majke. Taj topao, običan pristup uglavnom veoma godi svakoj trudnici, bez obzira na životno doba i stepen obrazovanja. S druge strane, ako se trudnica žali da ima bilo kakve tegobe koje su neobične, koje izlaze iz okvira uobičajene strepnje nepoznatog događaja kao što je porođaj, a koji je pred njom i koji je toliko značajan, onda se vrlo odmereno predlaže da možda stručnjak, ginekolog, još jednom pre porođaja obavi pregled i porazgovara s njom jer je on najkompetentniji – ističe dr Đukić Dejanović.
Lekari drugih profila, doktori opšte medicine, psiholozi, moraju po mišljenju naše sagovornice imati zadatak da u susret rađanju novog života pokažu koliko je zapravo velika i značajna funkcija majke. U tom smislu, zavisno iz kog kulturnog miljea osoba živi i dolazi, kao i koji je njen sistem vrednosti, ženi treba reći da je njena funkcija i uloga koju će imati na samom porođaju možda najvažnija od svih koje ima, da su uz nju stručnjaci, da se čitava porodica raduje tom događaju očekujući rođenje bebe, kao i da će njen život biti neuporedivo bogatiji. Nije loše tada ispričati nešto iz ličnog iskustva, ali vrlo kratko kako bi žena shvatila da je njen strah prirodan i da se gotovo svi susreću s time i da ona sama za sebe može najviše da uradi da ga se oslobodi, kaže dr Đukić Dejanović.
U slučaju da trudnica ima promenu psihičkog funkcionisanja i raspoloženja, onda je, ipak, potrebno da stručnjak, nekada psiholog, a nekada psihijatar, razgovaraju s njom o tome i da joj pojasne da je stanje u kome se nalazi prolazno, da se svi mi ponekad osećamo kao da smo u tunelu u kome je mrak i da je napolju svetlost.
– Na taj način joj se kaže da se ona plaši nečega što je sada nepoznato i da kada to bude savladala, da će se osećati kao osoba koja je iz tunela izašla na svetlost i da je zaboravila na mrak. Nekada je potrebno da joj psihijatar propiše neke lekove, što se radi u slučaju ozbiljnijih stanja depresije, ali to se neuporedivo ređe događa. Najveći broj žena ima strepnju od nepoznatog, strah – dodaje dr Đukić Dejanović.
