Potrebna je mnogo jasnija i odlučnija sistemska briga o deci koja su prepuštena životu na ulici, ocenjuju u niškom Dnevnom centru koji, uz pomoć Evropske Unije, pruža podršku deci čiji su roditelji ili staratelji siromašni. U najvećem problemu je upravo ta kategorija dece, koja zapravo nisu beskućnici, ali žive kao da jesu.
Sistemski, direktan, nedvosmislen i odlučan – trebalo bi da bude pristup kako maloletnice ne bi sa decom u naručju, niti bez njih, prosjačile na gradskim raskrsnicama.
Najveće naselje pretežno naseljeno Romima, pretežno siromašnim, u Nišu zovu „Stočni trg“. Nalazi se na kilometar od glavnog gradskog trga. „Bode oči“ to što u njemu nema ni škole, ni vrtića.
„I da onda deca u svojoj blizini zapravo imaju mesto koje prepoznaju…“, kaže Tatjana Nikolić, iz NVO-a „Centar za devojke“.
Gde se neće plašiti ili biti manje vredna. Gde će, bilo bi dobro, iz njihove zajednice moći da se zaposle i neki vaspitači, nastavnici ili drugo osoblje koje će biti senzibilisano za njihov specifičan život – često bez dovoljno prostora, struje, uslova za pravilnu higijenu.
„Nešto nisam primetila da je sistem uradio bilo šta da asfaltira ulicu u kojoj žive ili da ima svetla“, dodaje Nikolić.
Da se sistem njima bavi, njemu ne bi moralo da bude neprijatno kada ga oteraju sa šoferšajbne na raskrsnici ili kad kod „šefa“ odnese nedovoljno „zarade“, jer bi bio u školi.
Ovo je jedno od retkih mesta u Nišu gde deca žrtve prinudnog rada, prosjačenja i siromaštva, mogu da budu deca.
Centar u kome je ekipa TV N1 obišla pred Božić, postoji četiri meseca. Boravilo je tridesetak mališana, desetak njih je veoma često tu.
„Ne, to nije realna slika, ja mislim da ih je mnogo više. Kod nas su dve trećine devojčice sada, u početku je bilo više dečaka, ali sada je više devojčica“, konstatuje a Nikolić.
I zaista, u centru na praznik zatičemo – samo njih. Pitamo da li su drugi, možda, u školi. Ne dobijamo odgovor, ali iz Centra dodaju:
„Malo njih ide u školu, jako mali broj je upisao uopšte školu ili jesu, ali neredovno odlaze. Nama je, pretpostavljam, to jasnije nego nekome iz škole, jer smo otišle na teren i kući, videle gde i kako žive. Videle smo kakav život vode najčešće u jednoj sobi za sve. Nemoguće je da deca ranije odu na spavanje, te je nemoguće da ujutru u pola osam budu na časovima“.
Mnogi od neupisanih mališana školskog uzrasta ni ne znaju da je osnovno obrazovanje obavezno, što je slika toga da roditelje ili staratelje niko iz nadležnih službi Centra za socijalni rad nije na to upozorio ili iskontrolisao. Centru, međutim, nije to glavni cilj brige:
„Da se oni ovde osećaju sigurno i da budu deca. To je nama prvenstveno – da se sigurno osećaju i da budu deca“, poručuje Tatjana Nikolić.
I neka su im srećni praznici i da im država u kojoj žive pomogne, zaštiti ih od odraslih koji ih teraju da prose, čak iako su im roditelji.
