Za razliku od linearne ekonomije, cirkularna ekonomija stvara manje otpada, emituje manje štetnih gasova – bolja je za životnu sredinu. Pored toga, stvara i nova radna mesta. Kako ona funkcioniše?
Linearna i cirkularna ekonomija
Trenutno širom sveta dominira model takozvane linearne ekonomije. Što to znači?
Sirovine se koriste za proizvodnju raznih stvari, koje se onda neko vreme koriste i na kraju završe u otpadu. A onda za nove proizvode treba nabaviti nove sirovine. Sve to škodi životnoj sredini, i košta puno – i novca I energije, piše Dojče vele (DW).
Cirkularna ekonomija funkcioniše drugačije. Stvari se proizvode tako da je njihov vek trajanja što je moguće duži, odnosno tako da ih je moguće i relativno jednostavno popraviti. A kad im prođe životni vek, moguće ih je dobro reciklirati – to znači da se sirovine iz tih stvari mogu iskoristiti za nove proizvode.
Tako nastaje manje otpada i štetnih emisija. Tako se štedi novac i resursi.
Načelo cirkularne ekonomije se može primeniti za sve sirovine i proizvodne procese, kako bi se sve što duže koristilo i održalo u „cirkulaciji“.
A i u samom procesu proizvodnje moguće je smanjti količinu resursa: korišćenjem obnovljive energije, smanjenjem emisije štetnih gasova ili nastanka opasnog, ili čak otrovnog otpada.
Šta donosi reciklaža?
Cirkularna ekonomija je vekovima svuda u svetu bila najnormalnija stvar. Sve se koristilo što je moguće duže, nije se bacalo ili razbacivalo. Ali to se promenilo u poslednjih otprilike 150 godina, otkako je počela da se širi industrijska proizvodnja.
Danas se cirkularna ekonomija praktikuje pre svega u tradicionalnim zajednicama, ali ne samo u njima. U organskoj ili bio-poljoprivredi, koristi se stajsko đubrivo.
U mnogim zemljama arhitekti sve više koriste održive građevinske materijale, kojih ima u okruženju. Tako se sve više gradi od drveta umesto klimatski štetnog cementa. A i građevine se koriste na duži rok, a mogu se i sanirati – umesto da se sruše.
Brojne materijale je moguće ponovno koristiti i to gotovo bez ikakvog gubitka kvaliteta. To je pogotovo moguće kod stakla ili metala. Od stakla starih flaša i tegli proizvode se nove flaše i tegle.
Reciklažom metala se smanjuje količina potrebne energije – kod aluminijuma se i do 95 % manje energije troši reciklažom u odnosu na dobijanje iz rude.
Što se tiče papira, taj materijal je moguće koristiti čak 10-25 puta.
Plastiku je malo teže reciklirati, zato što je često pomešana s drugim materijalima, odnosno štetnim hemikalijama.
Šta cirkularna ekonomija znači za potrošače i industriju?
Kako bi cirkularna ekonomija uopšte mogla da funkcioniše, svi se moraju angažovai – i potrošači, i industrija a i politika.
Recikliranje je jednostavnije ako potrošači sami sortiraju otpad. A ko prilikom kupovine bira proizvode koji traju duže – na kraju ima manje otpada.
Visokokvalitetna jakna od vune ili pamuka može biti skuplja od jakne od plastike. Ali zato ona traje duže, a takvu jaknu je lakše zakrpiti. I za razliku od plastičnog otpada, prirodna vlakna se mogu kompostirati.
Industrija takve proizvode može proizvoditi sa manje resursa, po mogućnosti i bez otrovnih hemikalija koje otežavaju moguće ponovno korišćenje tih materijala.
Evo jedan primer: pametni telefoni se mogu proizvoditi i tako da je lakše zameniti bateriju ili druge delove. Ako se već u proizvodnom procesu vodi računa o mogućoj reciklaži, moguće je jednostavnije i lakše ponovno korišćenje zlata, retkih metala ili drugih sirovina iz raznih uređaja.
Vlade mogu kreirati zakonske okvire za funkcioniranje cirkularne ekonomije. Sve više zemalja u međuvremenu aktivno podstiče recikliranje ili sprečavanje stvaranje otpada. Među njima je i Srbija koja je 2020. napravila mapu puta za crirkularnu ekonomju.
Sve to je od koristi privredi, a stvara i nova radna mesta. Po navodima Svetskog instituta za resurse, zahvaljujući cirkularnoj ekonomiji u svetu bi do 2030. moglo nastati oko šest miliona novih radnih mesta.
