Njihovo držanje – bez osmeha, bez rokerske podrugljivosti, ali s izrazom nepoverenja i sumnje – ničim nije najavljivalo srećan kraj, piše američki autor Grejl Markus u svojoj knjizi „Dorsi, pet opakih godina muzike za ceo život”, a u razgovoru za „Politiku” potvrđuje da bi tu grupu skicirao samo na taj način i nikako drugačije. Najbolje pesme „Dorsa”, smatra on, govorile su da srećni završeci nisu zanimljivi i da nisu ničim zasluženi.
Knjigu je kod nas objavila izdavačka kuća „Klio” u prevodu Zorana Paunovića i ona je među najtraženijim na štandu ovog izdavača na 65. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Grejl Markus nije među gostima sajma, ali je ljubazno pristao da odgovori na nekoliko pitanja za naš list.
Ovaj pisac i muzički novinar ekspert je za pop-rok kulturu i ima poseban pristup rok muzici, koju sagledava u širem kulturološkom kontekstu. Napisao je knjige posvećene rokenrolu („Istorija rokenrola u deset pesama”) i njegovim poznatim predstavnicima, kao što su Bob Dilan i Elvis Prisli, a u knjizi „Dorsi” odgoneta kako je duh ove grupe ostao netaknut zubom vremena.
Sagledavajući fenomen „Dorsa”, u tri poglavlja se vraća na njihovu najpopularniju pesmu „Zapali me” (Light My Fire), pokušavajući da objasni nesporazum koji je vladao između ove grupe i njene publike. „Dorsi” su želeli da otvore oči publici za širu sliku stvarnosti, ali je publika samo želela da im bend peva „Light My Fire”.
– Publika često ne razmišlja – kaže Grejl Markus.
Čak i kada im se Morison u Majamiju 1969. godine obratio rečima: „Vi ste gomila j…nih idiota! Dozvoljavate im da vam govore šta da radite! Dozvoljavate im da vas šikaniraju! Šta mislite, dokle će to trajati? Dokle ćete da ćutite i trpite?… Da čujem, vi to volite jel’ da? Vi to volite! Vi ste gomila robova!”, ljudi su se smejali i klicali, misleći da je to deo nastupa.
Ali Markus se ne bavi ni mitom o „Dorsima”, niti kultom smrti Džima Morisona već pokušava da objasni kako to da je bend koji je postojao svega pet godina do danas ostao slušaniji od gotovo svih koji su stvarali u istom periodu, u takozvanim šezdesetim.
Govoreći o šezdesetim godinama 20. veka, Grejl Markus u knjizi, u određenom kontekstu, koristi veoma lep citat: „Sloboda… Nekada je postojala… Šteta što niste bili tamo.” Tako su mnogi shvatali taj period, ali ovaj autor govori i o mračnoj strani šezdesetih. Kakav je danas odnos prema tom vremenu u SAD?
– Mislim da je danas ključnim ljudima neprijatno da pričaju o tom vremenu. To je, na mnogo načina, bila veoma idealistička era, a kada ideali propadnu, ili ljudi misle da nisu uspeli da ih ispune, postoji osećaj stida i izdaje. Mislim da je ta dinamika u igri i kod „Dorsa”. Nije da nisu hteli da zarade milion dolara tek tako, ali su počeli da prave izuzetno ozbiljnu, čak i intelektualnu muziku, samu po sebi toliko ambicioznu da je sve ostalo u poređenju s njom izgledalo slabo ako ne i glupo. Ali posle „Light My Fire”, vrteli su se na radiju sa najjeftinijim hitovima iz Top 40: „Love Her Madly”, „Touch Me”, „Hello I Love You”. To ih je moralo naterati da se osećaju kao prevaranti. Ovo ilustruje slika kada je Džim Morison očajnički pokušavao da se vrati u dubine pesmom „The End” i morao da se bori protiv gomile koja vičući parodira pesmu, pevajući reči pre nego što on uopšte stigne do njih, uništavajući je u trenutku kada on pokušava da sve to odvede dalje, na neki drugi nivo – objašnjava Grejl Markus.
Nema sumnje da danas živimo u gorem svetu kome mnogi predviđaju kraj. Da li simbolično možemo porediti Morisonovu pesmu „The End” sa ovim vremenom?
– Ne baš – kaže Markus. – Kraj o kojem je on pevao bio je na nivou jedne osobe, pevača. I da li bi se ubio ili ne, i tako simbolično izveo smak sveta.
Godinama se baveći pop kulturom, u nastojanju da dokuči njenu suštinu, ovaj autor ju je u knjizi definisao kao „narodnu kulturu modernog tržišta”. A savremeno tržište je, po njemu, polje glasina i neproverenih priča, obećanja i pretnji, upozorenja i proročanstava… Koje je mesto pop kulture danas i ko su njene ključne ličnosti?
– Pop kultura je danas arena „božanstava” i novca. Postoje ljudi, poput Bijonse, pre svih, koje nije dozvoljeno kritikovati: njen novac se uzima kao dokaz da je toliko blagoslovena od Boga da je i sama neka vrsta božanstva. U američkom puritanskom nasleđu, to se zvalo „spasenje delima” – kaže Markus.
