Kad se u Novom Pazaru kaže Jasko ili Nurković, misli se na istog čoveka, dr Jasmina Nurkovića, specijalistu fizikalne medicine i radiologije, stručnjaka i humanistu poznatog u zemlji, regionu i dalje.
Mladi doktor medicinskih nauka napravio je dvosmerni put za lečenje bolesnih ljudi. Više se ne ide u Beograd za najbolju dijagnostiku i lečenje, već se, istim poslom, iz tog pravca dolazi u Novi Pazar.
Ocenjuje da je prošlo vreme kada su pacijenti “posećivali” ustanovu. Objašnjava da je došlo vreme da “edukovani pacijent posećuje određenog lekara, a ne ustanovu”.
– Svakako da je tome doprinela i kriza kriterijuma za zapošljavanje u našim najvećim zdravstvenim ustanovama. Danas nije čudno da u Valjevo idu pacijenti kojima treba najbolji interventni kardiolog ili u Leskovac porodice radi vantelesne oplodnje – pojašnjava svoj stav.
Vratio se i dr Jasmin u ovaj grad, posle završenih studija na beogradskom Medicinskom fakultetu. Sa prosečnom ocenom 9.7 bio je jedan od najboljih u svojoj generaciji.
Bez ijednog dana staža u komotnom državnom zdravstvu krenuo je u privatnu praksu.
Kaže da u državnoj službi ne bi imao ono za čim teži “brzinu napredovanja, sticanje veština, psihički mir i zdravo okruženje”.
U praksi primenjuje stručnost. Stečeno dijagnostičko i terapijsko znanje prenosi kroz više od stotinu naučnih radova i još hiljadu puta je citiran u drugim radovima. Ispred malog, savremeno opremljenog, privatnog medicinskog centra, svakodnevno slika je ista.
“Sjatili” se automobili sa svih strana. Izmešale se registarske oznake iz Srbije i iz zemalja u regionu. Treba iz daleka stići na vreme, na zakazan termin.
Sa jedne strane pritisla bolest, a sa one druge, “stoji” prikriveni strah od sredine i njenih ljudi. Onog grada i njegovih ljudi, koji su proteklih decenija zbog političkih previranja bili na naslovnim stranama i u udarnim vestima, kojih su se plašili i kojima su ih plašili.
Te predrasude padaju još na ulaznim vratima malog medicinskog centra.
Neverovatna slika za teška vremena opterećena forsiranim podelama. Unutra su čovek, bolest bez imena i prezimena i nada za ozdravljenjem korak po korak.
Kad korak postane lak, ruka ojača i razmaše se, kičma se ispravi, bolovi nestanu, kad se začuje smeh ojačale dece, kod dr Jasmina se dolazi još po neki put.
Samo da se “overi” ozdravljenje i obavezno naprave fotografije za uspomenu, dugo i drago sećanje.
Lekar je postao zato što je “uvek želeo da pomaže drugima, jer je to mnogo lep osećaj”.
Živi dečački san. No, nije poznat samo kao dobar lekar, već i kao humanista. Želja da pomaže drugima naterala ga je da, pre šest godina, osnuje dve fondacije.
Jedna je za stipendiranje najboljih studenata medicine iz ovog kraja, a druga pomaže teško obolelim da finansiraju svoje lečenje.
Kada u bilo kojoj sferi života postoji kriza ili preti katastrofa, stiže pomoć, a svaka pomoć u bilo kom obliku je dobrodošla. Pošto svi svedočimo kritičnoj situaciji u obrazovanju i zdravstvu kod nas, potrebno je uključivanje humanitarnih ogranizacija i individualnih filantropa za poboljšanje situacije.
– Cilj ovih fondova je iskrena i bezuslovna podrška najboljim studentima medicine, sa jedne strane, i teško bolesnim pacijentima koji ne mogu sami da podnesu finansijski teret lečenja, sa druge strane – objašnjava dr Nurković.
Vodi se narodnom mudrošću “Ako pomažeš, o tome ne pričaj” i zato ne želi da govori o brojkama, vrsti i veličini pomoći i onima kojima je data.
– Ne želim da brojevima kvarim utisak i emociju cele priče – kaže Jasmin Nurković.
Studenti, kojima je dodelio stipendije, za njega su heroji.
Za najbolje studente završnih godina medicine, konkurs za stipendiranje se raspisuje svake godine.
Uvidom u dokumentaciju, do sada je fondacija dr Nurkovića stipendirala sedamdesetak budućih lekara uz Novog Pazara i susednih opština.
– Cilj je da se primene pošteni kriterijumi u izboru najboljih. Naše stipendije nisu samo finansijska podrška, već jasno izdvajanje stvarnih uspeha i motivacija za dalji napredak tog malog broja vrednih i tihih mladih junaka – ističe ovaj humanista.
Za taj stav ima lično iskustvo iz vremena svog studiranja.
– Dok sam bio student, iako sam bio među najboljim, nisam dobijao stipendiju, ni gradsku, ni regionalnu, jer je u tim konkursima bilo važno sve drugo, osim ocena i uspeha. Pripadnost nekoj porodici, političkoj ili drugoj grupaciji više se vrednovala od rezultata studiranja, što je paradoks same akcije stipendiranja – naglašava dr Jasmin.
Želja mu je da se te nepravde, prema najboljima, isprave i da ih se “svi klonimo”.
