Mislim da je krhkost takođe zajednička svugde, ma gde bili, i da smo svi ranjivi
S kratkim filmom „Nevidljivi prostori” osvojila je kansku nagradu, njen dugometražni prvenac „Početak” osvojio je „Zlatnu školjku” na festivalu u San Sebastijanu i bio gruzijski kandidat za Oskara, a na 81. Venecijanskom festivalu gruzijska scenaristkinja, rediteljka i producent Dea Kulumbegašvili nastupila je sa stilski moćnim i tematski razarajućim filmom „April” u kojoj se dotiče problematike abortusa i rađanja i položaja žena u patrijarhalnom i religijski konzervativnom društvu.
U „Aprilu”, filmu inače kupljenom za prikazivanje u srpskim bioskopima (MCF – MegaCom Films) i festivalima, Dea istražuje i analizira dihotomiju i kovergenciju između postojanja i ženskosti, što sve vodi i do razmišljanja o rođenju i smrti, i sve to kroz lik doktorke Nine, koja se sa svim tim suočava svakog dana u bolnici u ruralnom području Gruzije. Moćan i snažan film, već je dobio izvrsne kritike, a bilo bi pravo čudo da ostane bez neke od zvaničnih festivalskih nagrada.
Razgovor za „Politiku” u hotelu „Ungarija” na Lidu Dea Kulumbegašvili započela je izvinjenjem: „Izvinite unapred ukoliko mi majka dovede bebu na podoj dok razgovaramo.” Rediteljka se u periodu posle snimanja filma, a pre procesa postprodukcije porodila, ali je to nije omelo da sve završi, uz koproducentsku podršku reditelja Luke Gvadanjina, koji se ovde i sam takmiči „Kvirom”, kako bi film bio spreman za Veneciju…
Baš kao i u vašim pobedničkim filmovima „Nevidljivi prostori” i „Početak”, i u „Aprilu” postoji jak ženski lik, vaša je namera da uvek pričate priče iz ženskog ugla?
Da, ali to ne znači da sam objektivna, samo kao žena doživljavam život na određeni način. Verujem da kada odrastete u veoma muškom, patrijarhalnom društvu, vaša ženskost je zapravo još pojačanija u vama. U smislu, podsećaju vas svaki dan da ste vi ipak samo žena i da se od vas očekuje da funkcionišete na određeni način i da to imate na umu sve vreme. Sada živim u Berlinu i puno sam razmišljala o tome kako bi moj život izgledao da sam u njemu odrastala. Da li bih bila toliko zabrinuta? Možda i bih, ali svakako na drugačiji način i iz drugačijih razloga. I mislim da je krhkost takođe zajednička svugde, ma gde bili, i da smo svi ranjivi u ma kakvom društvu da odrastamo. Obožavam i volim svoju Gruziju, ali mi je ponekad potrebno da se izmestim iz nje i tamošnjeg intenzivnog života.
„April” je film o rađanju i abortusu, da li je priča inspirisana i vašim iskustvom, nedavno ste postali majka?
To se sve desilo pomalo čudno. Prvo sam snimila film, potom sam se porodila, a onda sam uradila postprodukciju. I sve je nekako bilo povezano. Ne znam ni kako da smislim i opišem svoje dosadašnje iskustvo, jer se osećam kao da sam tada provela toliko magičnog vremena u porodilištu. I čudno i interesantno, jer sam odvedena na hitan carski rez. Preko puta mene je na zidu stajao veliki sat, kao da je vreme bilo tempirano, a ja sam u svakom trenutku znala šta se dešava. I kao da je sve bilo unapred smišljeno.
Proživeli ste lično scene iz porodilišta tek pošto ste ih već snimili?
Da, sve mi je to pomoglo da posle u procesu montaže filma nemam toliku hladnoću ili distancu od doktora u tim scenama, jer sam lično proživela iskustvo i spoznaju sa koliko empatije i posvećenosti oni prilaze porodiljama. Kada sam i sama postala pacijent, počela sam da osećam tu posvećenost i to mi je u postprodukciji filma pomoglo da te scene dobiju na emotivnosti.
Ovaj film je u svakom smislu čudesan, postoji i ta eksplicitna scena porođaja baš kao u filmu japanske autorke Naomi Kavase?
Dok sam tu scenu snimala razmišljala sam o Marti Mesaroš i drugim autorima koji su ovo uradili pre mene. Nikad mi nije bilo objektivno da snimam rođenje ili nešto slično, ali dok sam radila istraživanje za ovu filmsku priču upoznala sam lokalnu ženu koja mi je ispričala svoju životnu priču i pristala da svoje treće dete rodi pred kamerama. Anonimno, naravno. U tom kraju Gruzije iz verskih, tradicionalističkih i patrijarhalnih razloga porodice udaju svoje ćerke i sa 12 godina. Volonterka iz mog filma je svoje prvo dete rodila sa 16 godina. Ni njeno telo ni njen um nisu tada još bili spremni na sve to. Njen muž je tada imao samo 17 godina. Uskraćeno detinjstvo, uskraćen prirodan razvoj i duha i tela. Taj njen muž je inače sjajan, ali ja ne želim da ih imenujem da ne bi bili pod pritiskom društva, jer ni muškarcima nije lako u tom verskom i društveno patrijarhatu. Sve je to kao začaran krug.
Glavna junakinja je doktorka Nina, ona je s jedne strane poput vanzemaljca u vremenu i u tom ruralnom području, a sa druge strane ona je i borac za promene?
Da. Kada sam počinjala rad na scenariju razmišljala sam o dva za mene veoma važna književna lika – o Miškinu Dostojevskog i Servantesovom Don Kihotu. I razmišljala sam o tome za šta se oni bore? Njihova borba je uzaludna, zar ne? Ne donosi nikakav plod, nikakav uspeh. Možda i ne treba, jer mislim da borba za nešto ne zahteva uspeh na kraju, a onda sam razgovarala sa svojim prijateljima specijalistima književnosti, pitajući ih šta je zapravo ep i kako bi definisali savremeni ep? Jer, šta je junak? Zašto junak uvek treba da uspe i da bude pozitivan model u smislu borbe ili da umre? Za mene je Nina epski lik, jer u sebi oličava život i smrt. Ona se sa tim kao doktor nosi svaki dan i njena borba je tajna svakodnevna borba, jer je to ona. To je oličeno u njenoj profesiji. Ona je studirala, dala je sve da služi ovoj profesiji, a njen odnos sa ljudima je nepodnošljiv, kao da je nemoguće da se ona uklopi u okruženje.
Čini se da je i njena borba na kraju besmislena?
Tako deluje, ali možda je za mene odbijanje nečega isto toliko herojski čin kao i prihvatanje borbe. Znate, započeti borbu je skoro isto što i odbiti i odustati. Jednom sam razgovarala s Marinom Abramović, koja je neverovatna žena, i ona mi je rekla da je tokom nastupa u SAD primetila da Amerikanci jednostavno nisu mislili da je ponekad ne raditi ništa najveći čin. Rekla mi je: „Tako sam postala veoma uspešna.”
Postoji u filmu i to čudno, mistično biće koje izranja iz blatnog jezera, je li to simbol stanja stvari u vašoj zemlji?
Ne bih baš pričala o simbolici jer bi nas to upetljalo i daleko dovelo. Nadam se da svi imaju različite ideje o tom stvorenju i njegovoj svrsi. Zato ga nikada nisam eksplicitno objasnila. Kako se ono kreće? Možemo li da radimo transformaciju kao kao što to čini Kronenberg? Za mene je to proces transformacije kada je stvarnost tako opipljiva i tako bliska i tako svetla u isto vreme da je nepodnošljiva. I skoro da je gurnuta do takve krajnosti da nestvarno počinje da postaje neophodno da biste mogli da udahnete ili izađete. Takođe, za mene je postojanje tog stvorenja i neka vrsta olakšanja za Ninu.