Tri utakmice i tri skupe pobede za Srbiju. Svaka plaćena povredom po jednog igrača. Na kraju i operacijom Boriše Simanića. Imali su repezentativci Srbije i do sada za koga da igraju, a od srede…
Dešavalo se u prošlosti da se igrači zbog teških povreda čak i vrate ranije sa velikih takmičenja, a ovoga puta će možda Simanić ostati u Manili čak i pošto njegovi saigrači budu završili takmičenje na Mundobasketu. Verujem da će sada bar za nijansu jače pokušati da pre odlaska imaju da mu odnesu još nešto osim pomorandži kad ga budu obilazili. Nešto za oko vrata.
Počelo je ovo prvenstvo obično. Lagane pobede protiv slabijih rivala, uglavnom dobra i tečna igra i iščekivanje rivala po meri. Ipak, posle finiša utakmice sa Južnim Sudanom situacija je postala ozbiljna. Simanić je završio na operacionom stolu, ostatak srpske delegacije je strepeo. Doktor Radovanović je bio MVP četvrte utakmice Srbije na ovom prvenstvu. Posle trijumfalnog završetka tog meča više ništa neće biti obično i isto. Kako će posle toga srpskog reprezentativca da iznervira trener koji ga grdi, novinar koji ga kritikuje, lopta koja ponekad neće da uđe u koš ili neki Poceko koji pravi cirkus. Posle ovoga može samo da se osmehne na sve nevolje, da se priseti da postoji nešto iznad svega toga, da ulog može da bude veći čak i od Olimpijskih igara ili medalje.
Ova ekipa ima sličnosti sa onom iz 2017. Tada Aleksandar Đorđević nikoga nije precrtao sa spiska, igrači su se povređivali i ostalo ih je 12. Do finala ih je bilo 11, a i među njima je bilo onih koji su igrali na jednoj nozi. Kako su samo bili tužni što su osvojili srebro. Ni sada Pešić nije morao mnogo da precrtava, ali konfiguracija ekipe je slična. Igrači koji su kroz Partizan i Zvezdu stasavali uglavnom igrajući Evroligu i radeći sa ozbiljnim trenerima. Ili su igrali jedni protiv drugih ili zajedno. Znaju se. I imaju podršku momka koji se dugo spremao za vrhunsku košarku i ne stidi se da pokaže koliko je dobro igra, Nikola Jović. Oni znaju kako se ovo radi. A Borišina borba će ih dodatno ujediniti. Oni do kraja prvenstva neće igrati protiv već za. Rivali će biti manje važni.
A mogu da nastave da igraju i bez pritiska jer je najvažnija bitka već dobijena. Pa hajde neka zaustave Bogdana kad opusti ruku ili Dobrića da preleti teren za mlađeg druga kome je bio mentor u Zvezdi.
Dres sa brojem 28 biće na klupi kao podsećanje igračima Srbije šta im je činiti. Već smo proslavili život, sad je vreme da slavimo košarku. Svi jedva čekamo da ih gledamo, u hali, kod kuće, na poslu u 10 ujutro, sa daljinskimu ruci bolnici u Manili… Momci, ovo je posebno prvenstvo!
