Povodom 100 godina od rođenja Vaska Pope, izdavačka kuća „Arhipelag” objavila je prvo samostalno izdanje knjige autopoetičkih tekstova Vaska Pope „Kalem”. Popa je ovu knjigu pisao tridesetak godina, između 1953. i 1981. godine, ali je nije objavio za života. Prema fascikli u koju je Popa slagao ove svoje tekstove, Borislav Radović je objavio „Kalem” u okviru Popinih „Sabranih pesama” (1997).
„Arhipelagovo” izdanje „Kalema” sadrži i još jedan rani Popin autopoetički tekst, posvećen Domentijanovom pesništvu, kao i četiri Popine pesme nastale sedamdesetih i osamdesetih godina.
– Popina autopoetika ne čini tajnu poezije odgonetnutom, niti njenu ponornost iznosi na svetlo kritičkog govora, već na još jedan način poziva čitaoca da se, sa znanjima koja je stekao i sa strašću koja mu je data, suoči sa zapretanim smislom pesničkog govora. Govor autopoetike produžava govor poezije. Nekada je ta veza kod Pope toliko naglašena da je ove dve vrste govora gotovo nemoguće razlikovati. U knjizi „Kalem” koji je pisao skoro trideset godina pesnički i autopoetički tekstovi stoje jedni uz druge, smenjuju se i produžavaju, a da čitalac među njima, po osnovnom postupku i tipu govora, najčešće ne opaža dublje razlike. Međutim, Popini zapisi o pesništvu, a to važi čak i za njegove zapise o slikarstvu, neosporno jesu autopoetičkog karaktera. Oni svedoče o poeziji, makar to činili na „taman i zagonetan način”, kao što to čini i sama poezija, a temama koje pokreću prevashodno kazuju o poeziji pisca autopoetike. Dok čitamo autopoetička tekstove Vaska Pope, mi pratimo kako se pred nama razvijaju osnovna pitanja pesničkog stvaranja, osnovna pitanja nastanka pesničke slike, osnovna pitanja smisla pesme u svetu u kome smisao nije uvek osiguran, a kamoli dostupan – kaže Gojko Božović, priređivač Popine knjige.
Naglašavajući Popinu istrajnu zainteresovanost za poeziju kao naročito antropološko umeće, Božović kaže:
– Decenijama pisani, pesnikovi zapisi o poeziji uporno se vraćaju osnovnim pitanjima poezije, verujući da poezije, kao naročitog oblika govora i naročite antropološke potrebe, i nema upravo bez takvih pitanja. U središtu tih pitanja jeste odnos pesnika i sveta koji mu je dat i u kome je objavljen, odnos pesme i života, odnos pesme i „živih reči” bez koji poezija nije ni zamisliva. Te žive reči pesnik u istoimenom zapisu naziva „lepim rečima”. One nastaju kada svakodnevne reči i rečenice nisu ni nužne, ni dovoljne da bi se čovek izrazio i da bi predstavio prosvetljujući trenutak svoje neponovljive situacije. Tada se čovek odriče svakodnevnosti reči i mora da postane tvorac reči sposoban da njima izrazi svu složenost vlastitog života i sveta. U sposobnosti tog preobražaja oblikuje se uslov pesništva. Umesto običnosti govora, pesnik poseže za „nesvakodnevnim rečima“ dovoljno sposobnim da budu izvor smisla i utemeljenje govora. Poezija, veruje Popa, nije svakodnevna, ali govori i o svakodnevnom i o večnom. U tome se sadrži jedan od ključnih poetičkih zahteva koji se tiho i u toj tihosti odlučno izgovara u raznolikim zapisima iz „Kalema”.
Popina knjiga prvo je izdanje u novoj „Arhipelagovoj” ediciji „Autopoetike” u kojoj će biti objavljivani autopoetički tekstovi velikih modernih pisaca različitih žanrova, od poezije do proze, od književnosti do istoriografije, od filozofije do sociologije.
