No­ve te­ra­pi­je iz­me­ni­le su „sli­ku” HIV-a

Na­ci­o­nal­ni cen­tar za sek­su­al­no i re­pro­duk­tiv­no zdra­vlje „Po­tent” or­ga­ni­zo­vao je ovih da­na skup gde se go­vo­ri­lo o zna­ča­ju no­vih le­ko­va pro­tiv HIV-a ko­ji po­sta­ju do­stup­ni u Sr­bi­ji, kao i o re­zul­ta­ti­ma is­tra­ži­va­nja ko­je smo spro­ve­li u sa­rad­nji sa Ode­lje­njem za HIV i AIDS Kli­ni­ke za in­fek­tiv­ne i trop­ske bo­le­sti Uni­ver­zi­tet­skog kli­nič­kog cen­tra Sr­bi­je, a ti­če se kva­li­te­ta ži­vo­ta i ko­mor­bi­di­te­ta kod oso­ba ko­je ži­ve sa HIV-om.

Na­po­ri­ma Re­pu­blič­kog fon­da za zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje uve­de­ni su no­vi le­ko­vi za HIV. Jed­nim po­te­zom uve­de­no je čak pet sa­vre­me­nih an­ti­re­tro­vi­ru­snih le­ko­va, što je omo­gu­ći­lo da do­stup­nost te­ra­pij­skih re­ži­ma u Sr­bi­ji bu­de na ni­vou naj­ra­zvi­je­ni­jih ze­ma­lja. Ovaj ve­li­ki is­ko­rak je po­seb­no va­žan za one ko­ji su di­rekt­no po­go­đe­ni vi­ru­som, ali i za jav­no zdra­vlje u ce­li­ni.

Ova te­ma bi tre­ba­lo da se ti­če sva­kog po­je­din­ca, prem­da smo na­vi­kli da o HIV-u slu­ša­mo pr­ven­stve­no u kon­tek­stu od­re­đe­nih „ri­zič­nih” gru­pa. Ste­pen ri­zi­ka za­i­sta je­ste ve­ći ka­da su u pi­ta­nju anal­ni seks ili če­sta pro­me­na part­ne­ra. Me­đu­tim, u di­rekt­nom ra­du sa oso­ba­ma ko­je ži­ve sa HIV-om u Udru­že­nju „Po­tent”, uve­rio sam se da se HIV mo­že de­si­ti sva­kom ko je sek­su­al­no ak­ti­van, i da sva­ko mo­že do­ći u si­tu­a­ci­ju ko­ja je ri­zič­na za HIV.

Po­sto­ji tu jed­na za­blu­da a ti­če se pre­no­sa HIV in­fek­ci­je od stra­ne oso­ba ko­je zna­ju svoj HIV sta­tus i le­če se. Ve­ći­na na­ših gra­đa­na ne zna da efi­ka­sno le­če­nje, ne sa­mo da ču­va zdra­vlje lju­di ko­ji ži­ve sa HIV-om već i za­u­sta­vlja da­lji pre­nos vi­ru­sa sek­su­al­nim pu­tem. Na­i­me, te­ra­pi­ja po­ti­sku­je vi­rus do ni­voa ka­da se vi­še ne mo­že de­tek­to­va­ti u kr­vi. Po­red to­ga što da­nas oso­be sa HIV-om, uz sa­vre­me­ne le­ko­ve, mo­gu ima­ti ne­skra­ćen ži­vot­ni vek i do­bro zdra­vlje, one ni­su ni za­ra­zne, što zna­či da mo­gu da ima­ju sek­su­al­ne od­no­se bez stra­ha od pre­no­sa in­fek­ci­je.

Ova na­uč­no po­tvr­đe­na či­nje­ni­ca bi mo­ra­la da pro­me­ni naš uti­sak o ži­vo­tu sa HIV-om, ako ne zbog dru­gih, on­da zbog nas. Tre­ba­lo bi da nas ohra­bri da oba­vi­mo te­sti­ra­nje, ko­je je bes­plat­no i ano­nim­no u bi­lo kom za­vo­du ili in­sti­tu­tu za jav­no zdra­vlje, ili u udru­že­nju kao što je „Po­tent”.

Na­dam se da je sa­da ma­lo ja­sni­je za­što pri­stup efi­ka­snom le­če­nju HIV-a ni­je sa­mo stvar sa­o­se­ća­nja, već i osnov­ni im­pe­ra­tiv jav­nog zdra­vlja. Uvo­đe­njem no­vih le­ko­va u Sr­bi­ji, ne sa­mo da una­pre­đu­je­mo zdra­vlje i kva­li­tet ži­vo­ta oso­ba sa HIV-om već i stva­ra­mo uslo­ve za bu­duć­nost bez no­vih slu­ča­ja HIV in­fek­ci­je.

Me­đu­tim, ni naj­sa­vre­me­ni­ji le­ko­vi pro­tiv HIV-a ne mo­gu sa­svim uklo­ni­ti vi­rus, jer ne do­pi­ru do ne­kih će­li­ja u ko­ji­ma se vi­rus „kri­je” spre­man da na­sta­vi da se slo­bod­no raz­mno­ža­va u slu­ča­ju pre­ki­da te­ra­pi­je. Za­to ovo hro­nič­no sta­nje zah­te­va do­ži­vot­no uzi­ma­nje an­ti­re­tro­vi­ru­snih le­ko­va i to rev­no­sno sva­kog da­na. Ako ste ika­da mo­ra­li da uzi­ma­te ne­ke le­ko­ve u pe­ri­o­du od ne­ko­li­ko da­na, zna­te da ni­je baš ta­ko la­ko sva­ku do­zu po­pi­ti u tač­no vre­me.

Sr­bi­ja je uve­la sa­vre­me­ne le­ko­ve ko­ji ne da­ju vi­ru­su da la­ko mu­ti­ra i da se slo­bod­no raz­mno­ža­va, čak i ako se ne­ka do­za le­ka pre­sko­či. Ti le­ko­vi kom­bi­nu­ju vi­še me­di­ka­me­na­ta u jed­nu pi­lu­lu ko­ja se uzi­ma jed­nom dnev­no. Po­red to­ga, ovi le­ko­vi se la­ko pod­no­se i ima­ju ma­nje ne­že­lje­nih efe­ka­ta na du­ži pe­ri­od, kao i ma­nje in­ter­ak­ci­ja sa dru­gim pi­lu­la­ma. Oso­be sa HIV-om u Sr­bi­ji i sa­da ima­ju ne­ko­li­ko sa­vre­me­nih te­ra­pi­ja, ali uvo­đe­njem pet no­vih an­ti­re­tro­vi­ru­snih le­ko­va, te­ra­pi­ja se mo­že pri­la­go­di po­tre­ba­ma ka­ko no­vih pa­ci­je­na­ta, ta­ko onih ko­ji zbog dru­gih pra­te­ćih bo­le­sti i zdrav­stve­nih po­ka­za­te­lja od nje mo­gu ima­ti ko­rist.

Na­ža­lost, i po­red ovih zna­čaj­nih na­uč­nih ot­kri­ća ko­ja su uti­ca­la na du­go­več­nost i zdra­vlje oso­ba ko­je ži­ve sa HIV-om, osta­ju broj­ni iza­zo­vi na ko­je su ja­sno uka­za­li re­zul­ta­ti obim­nog is­tra­ži­va­nja Udru­že­nja „Po­tent”, ko­je je spro­ve­de­no u sa­rad­nji sa Ode­lje­njem za HIV i AIDS u Be­o­gra­du.

Dve pe­ti­ne pa­ci­je­na­ta ni­je ot­kri­lo svoj HIV sta­tus dru­gim pru­ža­o­ci­ma zdrav­stve­nih uslu­ga, dok je stig­mu i ne­ga­tiv­no is­ku­stvo u zdrav­stve­nim usta­no­va­ma do­ži­ve­lo 10 od­sto pa­ci­je­na­ta. Iz ovo­ga se mo­že za­klju­či­ti da oso­be sa HIV-om ne ve­ru­ju da će unu­tar si­ste­ma zdrav­stve­ne za­šti­te do­bi­ti kva­li­tet­nu ne­gu bez osu­đi­va­nja i ne­pri­jat­no­sti.

Po­red uobi­ča­je­nih pra­te­ćih bo­le­sti, kao što je po­vi­šen ho­le­ste­rol i hi­per­ten­zi­ja, čak 20 od­sto oso­ba ko­je ži­ve sa HIV-om ima di­jag­no­sti­ko­va­ne po­re­me­ća­je ras­po­lo­že­nja i isto to­li­ko pro­ble­ma sa sek­su­al­nom že­ljom, dok 60 od­sto ne­ma stal­nog part­ne­ra. Oči­gled­no je da epi­de­mi­ja HIV-a iza­zi­va i epi­de­mi­ju usa­mlje­no­sti, na ko­ju uti­ču stig­ma i pred­ra­su­de ko­je vla­da­ju u na­šem dru­štvu. Za­to ne ču­di po­da­tak da 72 od­sto is­pi­ta­ni­ka iz­ra­ža­va po­tre­bu za do­stup­no psi­ho­lo­škom po­dr­škom na in­fek­tiv­noj kli­ni­ci u Be­o­gra­du, ali i za le­ka­ri­ma dru­gih spe­ci­jal­no­sti. Na­ža­lost, od 2011. go­di­ne na kli­ni­ci je uki­nu­to rad­no me­sto psi­ho­lo­ga i za­to bi ini­ci­ja­ti­va da se u sa­stav In­fek­tiv­ne kli­ni­ke u Be­o­gra­du uklju­či psi­ho­log, bi­la ko­rak u pra­vom sme­ru ka pru­ža­nju sve­o­bu­hvat­ne po­dr­ške oso­ba­ma ko­je ži­ve sa HIV-om.

To bi zna­či­lo da se pre­po­zna­je va­žnost ho­li­stič­kog pri­stu­pa psi­ho­lo­škim, dru­štve­nim i emo­ci­o­nal­nim po­tre­ba­ma po­je­di­na­ca ko­ji ži­ve sa HIV-om. Ovo je pred­u­slov za kva­li­tet­no le­če­nje tih oso­ba, a bez to­ga ne­ma ni una­pre­đe­nja kva­li­te­ta ži­vo­ta, kao ni efi­ka­snog za­u­sta­vlja­nja epi­de­mi­je.