Setili se domaćini u manjim varošima svojih peći i kotlova na drva da se zimus ljudski ogreju, već umorni od slušanja neveselih predviđanja o mogućim nestašicama gasa i struje. Silaze u podrume, čiste zaboravljena ložišta, ogrev nabavljaju u poslednji čas. Kad je nenadana nevolja, kažu, treba je smireno i narodnim iskustvom rešavati.
Ali kućni odžaci im odavno neočišćeni, a dok to ne reše, slaba vajda im je ložiti i najbolja drva ili ugalj. Zato ovih dana jedini užički profesionalni odžačar Momo Karadarević ne zna kud bi pre, mnogi ga zovu.
– Imam prilično posla, neki se setili svojih odžaka kad je već vreme da lože. A odžaci im baš prljavi, ne čiste ih redovno. Nije lako kad dimnjak začepi, dim se začas vrati u kuću – kazuje nam Momo dok sajlu s četkom provlači kroz jedan na kući u naselju Carina, gde su građevine sabijene jedna uz drugu.
Posao mu garav i zahtevan, radi na visini. Drži se pravila da kod mušterije dolazi tačno u dogovoreno vreme, a kad se penje na krov staje na crep pod kojim je greda. Smatra da čišćenje odžaka nije viša matematika ni atomska fizika, ali ni krov nije korzo da se po njemu opušteno šeta. Uvek je tu oprez i odgovornost. Sugrađani, naravno, smatraju da je on kao odžačar srećne ruke, pa se neki s njim i fotografišu.
Momo je poznat lik u ovom gradu, već 30 godina se bavi dimničarskim zanatom. To mu je porodična tradicija: čuveni odžačar bio je i njegov nedavno preminuli otac Dule, legenda užičke kaldrme. Momo je uz oca dobro ispekao ovaj zanat, koji danas mlade ne privlači.
– Oni bi da rade nešto lako, čisto, u toploj kancelariji i dobro plaćeno, a čišćenje odžaka suprotno je od toga. Ali vremena i navike se menjaju, ovo zanimanje je potrebno ljudima i verujem da se neće sasvim ugasiti – rekao nam je Momo Karadarević u kratkoj pauzi između dva čišćenja.
