Borba protiv 190 kilograma ambalaže, koliko svaki građanin Evropske unije godišnje proizvede, teška je i mukotrpna. Novi propis koji je usvojio Evropski parlament nešto po tom pitanju menja – ali ne rešava sve probleme.
Želja Evropskog parlamenta je da planine smeća koje stvaraju Evropljani, a u Nemačkoj je to čak 225 kilograma godišnje, do 2040. godine smanji za bar 15 odsto.
Pre svega su se okomili na „sitnice“ u ugostiteljstvu – ali i one se nakupe na više tona godišnje: besmisleno mala pakovanja šećera, začina, ali i kečapa ili putera koje dobijamo u hotelima od 2030. više neće biti dozvoljena ako nisu samo od čistog papira. Takvo pakovanje možda jeste higijensko, ali ne samo da to proizvodi otpad, već se i razbacuje hrana. Mnogima je na primer jedno mini-pakovanje putera malo, a dva previše, pa ostatak završi u đubretu.
I u prodavnicama više neće biti dozvoljeno pakovanje u plastiku voća i povrća sa sadržajem koji je manji od kilogram i po. U istoriju bi trebalo da odu i tanke najlonske kese u koje se stavlja roba kupljena u prodavnici, baš kao i folija kojom se umotaju koferi pre puta avionom.
Ima i iznuzetaka
Evropski parlament u načelu želi da se koristi samo obnovljiva ambalaža, a evroposlanica iz redova socijaldemokrata Delara Burkhard uverena je da će „novi propisi EU o smanjenju količine ambalaže dovesti to toga da kanta kućnog smeća neće tako brzo da se napuni“.
Tu je međutim i problem, čak i kod nesporno ekološki prihvatljivih načina pakovanja. U Francuskoj su se digli na noge proizvođači sireva jer su uvereni da će sir bri pravu svežinu da zadrži jedino zamotan u papir i u kutijici od drvenog furnira. Zato su ipak u novi propis EU uvedeni i izuzeci za drvo i vosak.
Još je veća nepoznanica kako će se u svim članicama EU uvesti sistem kaucije za plastične flaše. To je stara boljka, jer iako kupac plaća kauciju koja mu se vraća, ipak se zastrašujuće velika količina flaša više nikad reciklira. A pitanje je i da li će ikad da profunkcioniše sistem po kojem bi za flašu kupljenu u Portugaliji kaucija mogla da se naplati na primer u Rumuniji ili Estoniji.
Konačno granice za PFAS
Ono što je pohvalno jeste odluka da se konačno regulišu takozvane PFAS-supstance – per i polifluorirana akrilna jedinjenja. U hiljadama varijanti ona su deo ne samo prehrambene, već i tekstilne i mnogih drugih industrija.
Ona čine vašu vetrovku otpornom na kišu, stolnjak neosetljivim na prljavštinu, a kesicu pomfrita sposobnom da zadrži masnoću s unutrašnje stranet. Ona su u šamponima, lakovima za nokte, kremi za brijanje, ruževima za usne. Čak i one „ekološke“ slamčice za piće od papira ili bambusa prepariraju se PFAS-om da bi bile vodootporne.
I što je najgore, tu familiju jedinjenja zovu „večite hemikalije“, jer se izuzetno teško razgrađuju u prirodi.
A isto tako je poznato da neki od tih sastojaka imaju strukturu veoma sličnu ljudskim hormonima – i nesporno utiču na naše zdravlje.
Procenjuje se da je 2019. samo u Evropi na lečenje od bolesti izazvanih tim supstancama plaćeno najmanje šezdesetak milijardi evra.
Ovim propisom sada se ograničava njihova upotreba.
„Nove granične vrednosti za štetne PFAS-sastojke u ambalažama za hranu povećavaju i zdravstvenu zaštitu građana“, uverena je evroposlanica Burkhart.
Zato su, kako zaključuje, ovi propisi „ne samo dobra vest za životnu sredinu, već i za potrošače u Evropskoj uniji.“
