„U svakom vremenu narod je isti. On zna da slavi, ali i kamenuje… bez povoda… (…) Pojedinac je u stanju da misli, a ne masa. Masa se kotrlja, ide pričom, za glasom. Pa i vi oprostite im i pustite ih !”, poručuje Ivo Andrić posrnulom piscu Borisavu Stankoviću u njihovom susretu dok Beogradom traje hajka demonstranata koji traže vešanje za pisca, jer je sarađivao sa „Beogradskim novinama” u vreme okupacije prestoničkog grada.
Južnjak po vokaciji, književnik i autor više srednjoškolskih udžbenika dr Časlav Đorđević u svom dramskom tekstu „Tragedija jednog nesporazuma” prikazuje pisca i više likova (Milana Ogrizovića, Čiča Iliju Stanojevića, Stanislava Vinavera, Dišu Stevanovića, blagajnika „Politike” …), koji se susreću sa piscem nakon njegovog povratka iz zarobljeničkog logora u Derventi, tokom okupacije Beograda u Prvom svetskom ratu. Naslanjajući se na piščeve zapise „Pod okupacijom” autor ne iskače u faktografiju, već pokušava da kao dobar poznavalac dela pisca iz Vranja iznese dramsku radnju vremena u kojem je pisac izveden kao pred „streljački vod, a da nije bio streljan” i izgubio život.
– Ovaj dramski tekst je iskop i ukop duše. Piščevo metafizičko zaokruženje. Zato što nije bio spoljašnji pisac, već mučeni slikar teške ljudske„pećine”. Bora je tako počeo. Sazrevao. Trajao u svom nestajanju, a da je ostao sam, samcit. Nije mogao da bude epiloški drugačiji njegov život nego borba za visinu duše i tvrdoću života. Posrtao je samosvesno, s velikom ljubavlju prema okruženju koje nije imalo razumevanje za sve što je on sobom nosio, a kafanskim životom trošio. Izdigao se dušom, kao siromah iz likova u svojim delima i prizemljio, jedino kako je mogao, potrošenim zdravljem koje mu je ugasilo život – objašnjava za „Politiku” Đorđević.
Prva verzija ovog dramskog teksta objavljena je u Književnom časopisu „Gradina” u Nišu 1988. godine, pod emotivnim naslovom „Piscu sude hulje”. Nakon toga Đorđević je objavio još dve knjige u kojima se sasvim drugačije bavi Stankovićem i njegovim delom. Bez pretenzija objavljuje sasvim autentično čitanje tananih slojeva emocija i erotike sa kojom je živeo i o čemu je pisao Bora. To su knjige „Tajni zapisi književnika B. Stankovića” („Narodna knjiga„, Beograd 2005) i „Žena na mesečini – Nepoznate erotske priče književnika B. Stankovića” (Književna zajednica „Borisav Stanković”, Vranje 2013. godine).
Jedan od recenzenata Predrag Nešović navodi da je „mnogo scenskih podudarnosti sa čvrstim uporištem u današnjem kriznom vremenu (…)”. Za dr Miroslava Radonjića reč je o delu koje se čita sa izrazitom „literarnošću” komada. Sam tekst drame koji sada stoji pred čitaocima kao literarna svetkovina, u eventualnoj dramskoj produkciji zahtevao bi određeno daramaturško prepravljanje. U svakom slučaju, ovo je inicijacija za upravu vranjskog pozorišta, jer, što bi se reklo „Borino delo je igrano, a on nikada nije bio na sceni u svom rodnom gradu”. Dr Časlav Đorđević je „bacio rukavicu” i kakav bi odgovor na tekst trebalo sačekati. „Moram u Vranje da završim te pevce… Da se setim oca i čaršije…”, poručuje posrnuli književnik, kojeg u prestonici nisu razumeli, a on želeo da se sastane sa svojim krajem, što se ipak nije desilo.
