Penzionisani profesor fizičke kulture iz Kikinde Dragoljub Bata Badrljica godinama sakuplja stare predmete u nameri da od zaborava sačuva eksponate koji svedoče o životu predaka iz njegovog rodnog Mokrina i uslovima u kojima su živeli.
Za sebe kaže da je istraživač prošlosti Mokrina i okoline i večiti dužnik svome rodu i zavičaju, a javnosti znan kao radoznali Mokrinčanin i hroničar. Oko 50.000 raznih predmeta, eksponata, fotografija, dokumenata iz duge polovine 19. i prve polovine 20. veka prikuplja već 50 godina, a smestio ih je gde drugde nego u mokrinski Zavičajni muzej, čiji je osnivač.
– Da imam palatu od sto soba, sve bi bile prepune stvarima koje sam sakupio. Mokrin je velika priča bez kraja. Ja sam uspeo da se izborim za četiri prostorije u mokrinskoj Varoškoj kući, koja datira iz 1790. godine. Uspeo sam da za njeno uređenje dobijem pomoć Evropske unije, zamenjen je pod, krov i uređen enterijer – priča Badrljica.
Deo impozantne zbirke izložio je u kikindskom Istorijskom arhivu i svi predmeti svedoče o bogatom istorijskom nasleđu Mokrina. Kolekcionar starih predmeta imao je pomoć, kako kaže, „i akademika i zemljoradnika” koji su mu ustupili deo starih stvari.
– Postoji podatak da je samo u mokrinskom ataru pronađeno preko 65 mesta gde su nekada postojala naselja u različitim vremenima. Mi kao radoznali istraživači trudimo se da u tom smislu pomognemo i Kikindi, Iđošu, Melencima i skroz do Vladivostoka, Japana, Australije. Tamo su moji nekadašnji učenici i prijatelji, njih više od pet stotina sa kojima sarađujem – ističe profesor.
Istorijski arhiv u Kikindi želeo je da prikaže deo mokrinskog nasleđa, a sve u cilju decentralizacije kulture, kaže v. d. direktora ove ustanove Srđan Sivčev.
– Želja nam je bila da Istorijski arhiv izmestimo malo iz svog sedišta i da se uspostavi saradnja sa udruženjima i muzejima koji deluju u selima. Zato smo „osvetlili” i Mokrin i na taj način pokazali posetiocima da postoji vrednost mokrinskog muzeja koji baštini artefakte i predmete iz bliže i dalje prošlosti, ne samo Mokrina nego i celog severnog Banata – navodi Sivčev.
Mokrinčani se ponose izjavom Milovana Ilića Minimaksa: „Ako tvrdiš da si iz Mokrina, a nisi napisao nijednu knjigu, znači da se lažno predstavljaš.” Možda se zato i ljute kad novinari napišu da je Mokrin selo kraj Kikinde. Njihovi neizbrisivi tragovi ovekovečeni su u brojnim knjigama i izuzetnom kulturnom delovanju. U tom slavnom nizu, pored Mike Antića i Raše Popova, ime je i novinara „Politike” Bogdana Taneta Ibrajtera, čija se karikatura sa ovekovečenim događajima i ljudima iz Mokrina nalazi u Zavičajnom muzeju.
Jedinstveni predmeti
Među brojnim predmetima su i radio iz 1929. godine, oficirska sablja i šlem iz Velikog rata, fotografije nepoznatih lepotica mokrinskih, ali i jedinstveni prikaz kraljevskog para Aleksandra i Marije Karađorđević izvezenih na goblenu. U ovim bajkovitim istorijskim pričama izdvaja se i jedna fotografija čiji je autor nepoznat, a stigla je u ruke profesora Badrljice, da bi potom bila objavljena u časopisu „Nacionalna geografija”.
– To je slika vojnika francuskih kolonijalnih snaga, koji su bili u Mokrinu 1919. godine. Bilo ih je 220 sa generalom Primoom na čelu, poreklom iz Indije, Senegala, Maroka… Vojnici su imali radio-stanicu preko koje su dobijali vesti sa Mirovne konferencije u Parizu. Čim sam pronašao ovu fotografiju, poslao sam je „Nacionalnoj geografiji”, a izašla je odmah u sledećem broju – ponosno priča hroničar mokrinski, Dragoljub Badrljica.
