Srpski obrazovno-kulturni centar „Sv. Jelena Anžujska” pozvao je glumicu Vesnu Stanković da za srpsku dijasporu odigra predstavu o ženi koja je simbol ljubavi, čovekoljublja i patriotizma.
Milunka Savić, najveća srpska ratna heroina, provela je sedam godina u ratovima, devet puta je ranjavana, a jednom je umalo izbegla utapanje u moru. Zloslutnog 28. jula 1918. godine, brod pun srpskih ratnika uputio se na Maltu, nažalost, nadomak obale desio se brodolom i mnogi njeni saborci su stradali. Milunka je još jednom, sticajem okolnosti, preživela i ubrzo odatle uputila se pravo na Solunski front.
Večeras, od 19 sati, Milunka Savić kao heroina monodrame „Milunka” u izvođenju Vesne Stanković, glumice Jugoslovenskog dramskog pozorišta, vraća se drugi put na Maltu. Srpski obrazovno-kulturni centar „Sv. Jelena Anžujska” pozvao je Stankovićevu da za srpsku dijasporu odigra ovu predstavu o ženi koja je simbol ljubavi, čovekoljublja i patriotizma.
– Neizmerno se radujem što ću moći, kao Milunka, da se poklonim grobovima stradalih srpskih vojnika. U ovo vreme pre 110 godina, inače, srpska vojska se u neizdržljivim uslovima povlačila preko albanskih gudura i ovo je jedan od načina da poradimo malo na kulturi sećanja i odavanja počasti našim stradalim precima. Milunka Savić bila je osoba upečatljive fizičke i mentalne snage. Moj najveći strah u toku pripremanja predstave bio je da li ću imati dovoljno snage, mašte, glumačkog umeća da je prikažem na dostojan način. I posle 10 godina igranja još imam ponekad strepnju da li ću moći da te reči izgovorim sa makar delićem njene energije – kaže za „Politiku” Vesna Stanković koja se sa uzbuđenjem sprema za ovo gostovanje i dodaje:
– U mojoj porodici se sa generacije na generaciju prenosila priča o dedovima i pradedovima, koji su bili u gotovo svakom ratu sa srpskom vojskom. Pričajući o Milunkinim ratnim danima pripovedam o stradalništvu svih naših predaka, jer gotovo da nema porodice u Srbiji koja nije nekog izgubila u brojnim ratovima. I onda tu ne treba mnogo ni glumačke tehnike da bi se pokrenule emocije.
Milunka Savić Gligorijević (1892–1973) junakinja balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, bila je narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo” i žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Kada je oktobra 1892. godine objavljena mobilizacija, Milunka bez mnogo dvoumljenja oblači uniformu svoga bolešljivog brata i prijavljuje se u mobilizacionom zborištu u Beogradu, pod imenom Milun Savić. Kada je u Bregalničkoj bici ranjena, bolničko osoblje otkrilo je da je reč o ženi…
– Imala je Milunka više životnih filozofija. Jedna je: „Moju Srbiju napali, a ja treba da čuvam ovce i pletem. Pa ja bolje pucam nego što pletem.”, Još jedan životni moto bio joj je da zaštiti porodicu, zemlju, rod od napadača i osvajača. A poslednji moto, koji je živela tako što je ishranila i iškolovala 35-oro tuđe dece, među njima i mladog Bugarina što se kasnije oženio njenom usvojenom kćerkom, i malu Hrvaticu sa posebnim potrebama, koju je izvukla iz jednog dalmatinskog sirotišta. Smatrala je da je škola najvažnija: „Samo znanje i obrazovanje Srbe i Srbiju mogu spasiti!” – priča Vesna Stanković.
Tokom života Milunka Savić, kako kaže naša sagovornica, nikada sebe nije doživljavala kao osobu koju treba žaliti. Posle Prvog svetskog rata dobila je pet hektara zemlje pored Novog Sada i to je bila neka vrsta naknade za ratne dane. Ona je to ostavila svojoj sestri i došla u Beograd. Istina je da je radila po dva posla da bi hranila decu o kojoj je brinula, ali ona to nije smatrala ponižavajućim. U ono vreme je bilo još mnogo heroja koji su imali i manje sreće od nje. Ona je mogla sebi da priušti luksuz i lagodan život u Francuskoj, gde su joj je nuđeni velika penzija i kuća. Odbila je jer se svoja zemlja voli i u ratu i u miru.
– Iz naše perspektive Milunka Savić živela je teško, ali ona to nije tako doživljavala. Imala je svoju kućicu, baštu prepunu cveća, punu kuću dece, svake nedelje se orio dečji smeh, razgovor dece, ratnih drugova, komšija, rođaka… Milunka je kuvala velike količine hrane, spremala zimnicu, džemove, kod nje se okupljalo, smejalo, pevalo, plakalo… Živela je lep život. Zaboravila ju je državna administracija, ali ljudi nisu. Baš kako je znala da kaže Milunka Savić: „Dobrota mora da se pamti, ali zauvek da se pamti”.
Srpski obrazovno-kulturni centar Sv. Jelena Anžujska na Malti volontersko je udruženje, osnovano s proleća 2021. godine uz blagoslov paroha malteškog Riste Gorančića sa idejom da umetničkim sadržajima upotpunjuje kulturni život srpske zajednice, ali i gradi mostove između Srbije i Malte, predstavljajući bogato srpsko kulturno nasleđe ljudima koji žive na ostrvu.
