Mikelanđelo je možda ovekovečio sebe slikajući tavanicu (i oltarski zid) Sikstinske kapele, ali lična cena koju je platio nije bila mala.
U renesansnom maniru samosažaljevanja, Mikelanđelo je svom prijatelju Đovaniju da Pistoji poslao sonet oplakujući muke kroz koje je prolazio prilikom ulepšavanja jednog od najvažnijih prostora u hrišćanskom svetu, u ime pape Julija II, piše Art Net.
Napisao je ove stihove 1509. godine, godinu dana nakon početka posla, kada su njegove pritužbe i tegobe postale brojne (do 1512. će trajati njegovo zaduženje).
SnapSaga
Imao je uvećanu štitnu žlezdu (poznatu kao gušavost), kičma mu je bila iskrivljena i čvorovita, grudi su mu bile stegnuta, butine su mu se stalno grčile. Uz to, noja koja je neprestano kapala sa njegovog kista na lice.
Razlog za takvu nelagodu bio je položaj koji je Mikelanđelo usvojio da bi oslikao visoku i ogromnu tavanicu.
Suprotno popularnoj mašti, i kako ga je prikazao Čarlton Heston u filmu „Agonija i ekstaza“ iz 1965. godine, firentinski umetnik je radio stojeći. Vrat mu je bio savijen unazad, a ruka podignuta visoko iznad glave. On to ilustruje poentu u svojoj pesmi Đovaniju karikaturom čoveka koji se sve više napinje.
Posledica rada u bolu i uglavnom sam na nesigurnim skelama bila je to što je Mikelanđelo bio zarobljen u svojim mislima. ž
Počeo je da gaji sumnje, koje je sam opisivao „ludim“. Brinuo se da će slikanje u takvoj neprirodnoj poziciji dovesti do lošeg rada.
„Slika je mrtva, nisam na pravom mestu — nisam slikar“.
Naravno, malo melodramatično, ali vredi zapamtiti da je Mikelanđelo sebe smatrao vajarom, a ne slikarom. Кada je papa Julije II zamolio 33-godišnjeg umetnika da se pozabavi plafonom, on je naporno radio na pontifikovoj mermernoj grobnici i nikada ranije nije uradio fresku.
No, odbiti papu bilo je donekle nemoguće u Evropi u 16. veku, ali Mikelanđelo je pokušao – zapravo dvaput. Jednom 1508. i drugi put 1509. kada je molio da bude razrešen posla nakon što je plesan uništila višemesečni rad.
Pošteno je reći da je Mikelanđelov plafon bio isto toliko proizvod mržnje koliko i trud ljubavi.
Evo pesme u celini:
Već gušu dobih od silnoga truda,
kô lombardijski, od vode mačori
il’ kakva god ih druga zemlja stvori,
pa mi sad stomak pod bradom vrluda.
Ova u nebo, a potiljak kuda
leđa su pošô, harpija grud mori,
kičica kaplje, lice nalik kori
posta, od boja razasutih svuda.
Slabine mi se u utrobi boče,
kô hrbat konja izvilo se dupe,
ćoravih nogu korak ludost puka.
Кoža sve duža napred biti poče,
kad hoću nazad, krljušti se skupe,
zapet sam poput sirijskoga luka.
Otud sud mi je bruka,
laž, čudo, ne zna um da sudi više,
jer se duvaljci krivoj loše piše.
Slikarstvo mi ne diše,
ti ga, Đovani, i čast moju, brani,
kad nit sam slikar, nit na dobroj strani.
