Ipak, na koji način je to moguće sprovesti predočava za naš list radna instruktorka Katarina Rakić iz humanitarne organizacije „Dečje srce“ , u okviru koje postoji kafić-radionica-shop „Zvuci srca“ koji vode i u kom rade osobe sa smetnjama u razvoju.
„Kroz niz različitih aktivnosti i projekata gledali smo da osobe sa invaliditetom uključimo u društvenu zajednicu. Prvo krećemo od toga da ih vodimo po različitim događajima kao što su koncerti, kuglanje, pozorišne predstave. Onda na sedmodnevni program na Zlatiboru, gde ih kroz
„Školu životnih veština“ osposobljavamo za što samostalniji život kroz aktivnosti kuvanja, higijene prostora i drugih zadataka“, kaže Rakić.
Kada su kroz sve to prošli, kaže ona, otvoren je Radni centar u kom će biti zvanično zaposleni, a drugi ljudi moći da primete sve njihove potencijale.
„Krenuli smo od najlakše pripreme domaće kafe, preko složenijih napitaka, a sada pravimo i bezalkoholne koktele. Takođe, gledamo da svaki dan nešto novo ubacimo u izbor“, priča naša sagovornica.
Rakić dodaje da najveći problem za zapošljavanje kod drugih poslodavaca jeste to što nema dovoljno informacija na koji način pristupiti osobama sa invaliditetom, odnosno kako im pokazati kako se radi određeni deo posla.
„Oni jako dobro razumeju. Možda jedino treba više puta pokazati kroz jednostavnije korake, ali kada više puta odrade nešto, u potpunosti savladaju. Samo je bitno da poslodavac ima želju i strpljenje da se usmeri nedelju dana da pokazuje, i oni će se super snaći“, podvlači ona.
Govoreći o zainteresovanosti osoba sa invaliditetom da obavljaju ovu vrstu posla, Rakić kaže da, kada zaposlene pitate šta ih privlači, najčešće navode to što nisu kod kuće zatvoreni u četiri zida.
„Ovde se osećaju korisno i motivisano za napredovanje, i okruženi su vršnjacima među kojima su prihvaćeni. Samim tim im nije teško da rade i zadovoljni su načinom funkcionisanja“, tvrdi radna instruktorka.
Naša sagovornica ističe i da do sada nije bilo neprijatnih situacija na poslu, i da mnogi ljudi ni ne shvataju da tu rade osobe sa invaliditetom, sve do trenutka plaćanja.
„Toliko su se uklopili, da mnogi građani, tek kada treba da plate račun, shvate koncept kafića i ko je zaposlen. Jedinu „neprijatnost“ može predstavljati velika gužva, jer dosta zaposlenih ne voli preveliku buku. Ali onda gledamo da stavimo u šank nekoga kome to neće biti problem“, objašnjava Rakić, uz opasku da gostima jedino ponekad zasmeta to što se ne prodaje alkohol, ali ipak ostanu i popiju neko drugo piće.
Sa druge strane, pomisao na inkluziju osoba sa invaliditetom neminovno će nas asocirati i na Liceulice, organizaciju koja zapošljava osobe koje je društvo stavilo na marginu, koje žive u ekstremnom siromaštvu ili se suočavaju s nekim oblikom invaliditeta.
Kako za Danas kaže Nevena Tomović iz Liceulice, prodavci časopisa su uglavnom ljudi kojima je, iz različitih razloga, otežano dolaženje do stalnog ili stabilnog zaposlenja.
„Među njima su pripadnici različitih ranjivih grupa, kao što su na primer ljudi koji žive u uslovima ekstremnog siromaštva, osobe sa posebnim potrebama, korisnici psihijatrijskih usluga, sobe u situaciji beskućništva i slično. Radom u Liceulice često dolazi do toga da se oni osnaže i, ako uslovi to dozvoljavaju, nađu svoj prvi posao ili se vrate na tržište rada“, pojašnjava Tomović.
