Srbija nije spremna na izazove šumskih požara, koji postaju sve veći usled klimatskih promena. Ključ je u prevenciji, a ključ prevencije je u mapiranju, i to prošlih, sadašnjih i budućih šumskih požara.
Za razliku od mnogih drugih lokaliteta širom severne hemisfere, u Srbiji je ove godine registrovan jako mali broj šumskih požara. Prema podacima iz Evropskog informacionog sistema za šumske požare (EFFIS), do sada je stradalo 1364 hektara šumskog i drugog rastinja u ukupno 11 požara, piše za sajt Klima 101 Slobodan Milanović redovni profesor Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
On navodi da je u Srbiji kada su pitanju požari relativno mirno već četvrtu godinu zaredom. U periodu od 2020. do 2022. godine, registrovano je bilo manje od 100 požara godišnje, sa ukupno izgorelom površinom pod šumama od oko 4200 hektara.
„Međutim, već ne tako davne 2019. bilo je izgorelo gotovo 10.000 hektara u 190 požara, a 2012. još više, 13.000 ha u čak 318 požara. Drugim rečima, ovaj prolongirani „miran“ period proizvod je gotovo isključivo sreće. A oslanjanje na sreću nije mudra strategija: umesto toga, trebalo bi iskoristiti taj „poklon“ od prirode i pripremiti se za vremena koja dolaze“.
Milanović ističe da država jeste uložila sredstva u kupovinu helikoptera koji se mogu koristiti i za gašenje šumskih požara. Nabavljena su i vatrogasna vozila, od kojih su neka prilagođena gašenju šumskih požara, delom kao donacije, a delom iz sopstvenih sredstava. Međutim, u samu prevenciju šumskih požara se ne ulaže dovoljno a ovaj problem nije karakterističan samo za Srbiju.
„Sve je glasnija kritika eksperata za požare u Evropi na račun Evropske komisije koja je opredelila ogromna sredstava za nabavku i distribuciju novih letelica i vatrogasnih vozila zemljama članicama EU, dok se u prevenciju ulaže beznačajno mali deo u odnosu na suzbijanje požara“.
On navodi predviđanja da će zbog klimatskih promena učiniti šumske požare češćim i intenzivnijim, sa globalnim povećanjem ekstremnih požara do 14% do 2030. godine, 30% do kraja 2050. i 50 odsto do kraja veka, prema izveštaju Programa UN za životnu sredinu (UNEP). Nema razloga da se nadamo povoljnijoj situaciji u Srbiji ako imamo u vidu činjenicu da će rast temperature kod nas zapravo biti – nešto viši od proseka.
„Spremnost Srbije da se suoči sa rastućom pretnjom šumskih požara je najblaže rečeno nezadovoljavajuća. Gorepomenuti resursi za gašenje su potreban ali ne i dovoljan alat u borbi protiv šumskih požara. Veliki problem je i zakonska regulative“.
Milanović podseća da Zakon o zaštiti od požara u najvećoj meri tretira problem gašenja požara u urbanoj sredini, dok je gašenju šumskih požara posvećeno veoma malo pažnje. Slično je i sa podzakonskim aktima koji definišu procedure kako za obuku lica koja mogu da učestvuju u gašenju požara, tako i za sticanje licence za izradu planova zaštite od požara na svim nivoima.
„Nedopustivo je da inženjeri šumarstva, koji su obrazovani da upravljaju nacionalnim dobrom koje pokriva više od 30 odsto državne teritorije, nisu prepoznati na valjan način u legislativi koja se tiče zaštite šuma od požara“.
Milanović kaže da je naš najveći i najvažniji problem je nepostojanje nacionalnog sistema za zaštitu šuma od požara. Ovaj sistem treba da omogući mapiranje Srbije prema različitim stepenima verovatnoće pojave šumskih požara, što bi omogućilo optimizaciju pozicija za osmatranje i ranu detekciju požara, planiranje sredstava i infrastrukture koja se koristi za gašenje šumskih požara, kao i planiranje mera koje treba implementirati u kratkoročne i dugoročne planove za upravljanje šumama kako bi se smanjile štete i ublažile negativne posledice.
„Taj sistem treba da reguliše i primenu mera nakon požara koje treba da spreče kaskadne negativne pojave u vidu zagađenja voda, erozije zemljišta, bujičnih poplava usled narušene zaštitne funkcije šuma, kao i širenje šteta od insekata i patogena u okolne šume nakon požara”, poručuje Milanović čiji tim, koji podržava „Uprava za šume„, se bavi modelovanjem i mapiranjem verovatnoće pojave šumskih požara u centralnoj Srbiji i nekim zemljama Centralne Evrope poput Austrije, Češke i dela Poljske.
Primenom ovih modela moguće je predvideti što nas očekuje u bliskoj i daljoj budućnosti, a mapiranje je osnovni alat u njihovoj prevenciji.
„Sve ovo olakšava ranu detekciju povećanjem pozornosti u oblastima sa većom verovatnoćom pojave, što omogućuje bržu intervenciju i smanjenje opožarene površine, posledično. Omogućuje planiranje resursa za gašenje požara i optimizaciju njihove distribucije. Na duže staze, ako postoji mogućnost predikcije požara u budućnosti, mapiranje može pomoći da se planiranjem dugoročnih mera ublaži opasnost i smanje štete od šumskih požara“.
