Podaci da u Japanu postoji više od 1.200 spalionica otpada, da Norveška nema više nijednu deponiju jer se sav otpad koristi za proizvodnju toplotne i električne energije, a da je u jednom od tri najčistija grada u Evropi Kopenhagenu na vrhu spalionice otpada skijaška staza, otvorili su temu da li bi Srbija mogla da se nađe na ovakvoj listi, budući da ne zna gde će i šta će sa otpadom. Ovo pitanje je utoliko zanimljivije ako se zna da bi uskoro trebalo da počne spaljivanje otpada u Vinči.
Aleksandar Jovović, prof. dr na Mašinskom fakultetu u Beogradu, kaže za „Politiku” da postrojenje u Vinči obuhvata termoelektranu toplanu na komunalni otpad i postrojenje za dobijanje električne i toplotne energije iz deponijskog gasa. Kapacitet postrojenja je 340.000 tona otpada godišnje. Sagorevanjem se proizvode 30,24 megavata struje i 56,5 megavati toplotne energije. Električna energija se predaje „Elektroprivredi Srbije” po subvencionisanoj tarifi. Toplotna energija u vidu tople vode za daljinsko grejanje isporučuje se Beogradskim elektranama. Slična postrojenja manjeg kapaciteta pominju se već dugo i za još neke lokalne samouprave, ali veličina investicija, kao i troškovi rada onemogućila su, i verovatno će i u narednom periodu otežati njihovu izgradnju.
– Ono što se može očekivati je izgradnja jednog ili dva postrojenja za termički tretman opasnog i neopasnog industrijskog otpada, kao i upotreba goriva proizvedenog iz otpada u termoenergetskim postrojenjima EPS-a i cementnim pećima, kao što je uobičajeno u Nemačkoj i Austriji. Uz striktno sprovođenje nacionalnih i propisa Evropske unije o zabrani odlaganja neprerađenog komunalnog otpada, ovo bi moglo da dovede do ekspanzije i rada i usluga na tržištu otpada, a time i konačnog uređenja ove oblasti – objašnjava naš sagovornik.
– Treba znati da otpad koji „proizvede” 70 stanovnika može da omogući grejanje jednom građaninu, termičkom preradom tone otpada može se dobiti 1,5 do dve tone pare niskog pritiska. Na isti način (termičkom preradom) jedne tone otpada može se proizvesti 300 do 350 kilovat-sati električne energije, a po energetskoj vrednosti tona komunalnog otpada odgovara masi od 150 do 250 kilograma ekstralakog goriva – navodi prof. Jovović.
Postrojenja za termički tretman otpada, sa dobijanjem i električne i toplotne energije mogu postići energetsku efikasnost i do 80 odsto ukupno, u zavisnosti od projekta postrojenja. Da bi se rad ovih postrojenja smatrao kao iskorišćenje energije ukupna efikasnost mora biti veća od 65 odsto. Poređenja radi, postrojenja koja proizvode samo električnu energiju (bez upotrebe toplote) postižu efikasnost od 20 do 25 procenata.
Objašnjava da su postupci prerade čvrstog komunalnog otpada za iskorišćenje energije u cilju dobijanja tople vode i za proizvodnju struje sagorevanje u cilju upotrebe energije sadržane u dimnim gasovima.
– I do sada odložen i neobrađen otpad može da se iskoristi, odnosno može da se upotrebi deponijski gas koji je nastao tokom vremena raspadanjem organske materije otpada. Oko 200 kubika biogasa po toni komunalnog otpada može se očekivati od rada deponije u maksimalnom periodu od oko 30 godina, ali se realno može iskoristiti oko 40 procenata. Termički tretman otpada izaziva i danas bojazan kod stanovništva, uglavnom zbog potencijalnih emisija zagađujućih komponenti u vazduh, ali pravilna izgradnja i upotreba u skladu sa propisima, garantuju zanemarljiv uticaj na zdravlje i životnu sredinu – kaže prof. Jovović.
Važno je da se zna da termički tretman otpada predstavlja efikasan doprinos smanjenju emisija gasova staklene bašte. Nova postrojenja za termički tretman komunalnog otpada trebalo bi graditi samo na lokacijama koje će omogućiti da se pored proizvodnje električne energije iskoristi i toplotna energija u industrijskim postrojenjima ili u sistemima daljinskog grejanja (ili daljinskog hlađenja ako je moguće), zaključuje prof. Jovović.
