Beograd nudi najveće šanse za posao osobama sa invaliditetom, ali s druge strane je za mnoge mlade iz unutrašnjosti postala nepremostiva prepreka da pronađu dovoljno plaćen posao koji će im omogućiti da imaju za kiriju u glavnom gradu.
Zato sve više njih odlučuje da se posle završenog školovanja vrati kući, a tamo su mogućnosti za zapošljavanje najčešće slabe. Koliko će biti uspešni u tome, ipak, zavisi od fakulteta koji su završili, ili od grada u koji se vraćaju.
To su najčešći problemi koje imaju mladići i devojke koji traže pomoć u beogradskom Udruženju za mlade i studente sa invaliditetom.
Jedna od njih je i Katarina Pantelić (30), devojka koja je završila osnovne studije iz psihologije i master iz kliničke psihologije i psihoterapije na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu.
Morala je da se vrati u Bajinu Baštu, jer nije mogla sama da se stara o sebi, a nije uspela da dobije ni personalnog asistenta.
– Ovih pet godina mi je mnogo teško. Iako je ovo moj grad, nema posla. U maloj sredini vas svi gledaju kroz problem koji imate. Osim pripravničkog staža, nigde nisam imala šansu da steknem neko iskustvo – priča Katarina.
Povreda na rođenju uzrok je njene dijagnoze – cerebralna paraliza.
Kreće se uz pomoć hodalice, polako, a za duže relacije su joj ipak potrebna kolica. Iz opštine su pristali da je prijave za javne radove.
Ponudili su joj da sa diplomom mastera i invaliditetom – čisti ulice i priobalje.
Na kraju čak ni taj privremeni posao, daleko ispod njenih kvalifikacija, nije uspela da dobije. Kao obrazloženje rečeno joj je da bi ona ipak radila neke „administrativne poslove“, a da u zgradi nemaju rampu za kolica.
Žao joj je što uglavnom mnogi poslodavci osobe sa invaliditetom gledaju kroz fizički izgled i smatraju da treba da budu srećni ako uopšte i dobiju ikakav posao. Zaposliti se u struci – ravno je čudu.
Na konkursu za posao u HR sektoru, u jednom javnom preduzeću u Beogradu, Katarina je stigla do poslednjeg kruga. Ponadala se da će ovog puta dobiti posao. Ipak su je odbili, uz obrazloženje da nemaju toalet za osobe sa invaliditetom.
Uzalud je objašnjavala da ona ne koristi specijalan toalet. Propisi su propisi.
– Šaljem CV stalno, svugde gde postoje konkursi. Bila sam i na razgovoru u jednoj kompaniji, a pozicija je bila u sektoru ljudskih resursa. Nisam prošla, jer su primili momka koji je imao više iskustva. Ja nemam dana iskustva, ali nemam jer nisam ni dobila priliku. Specijalizacija su mi klinička psihologija i psihoterapija, ali volela bih da radim i u centru za socijalni rad, školi, na klinici, u kompaniji…samo da dobijem šansu da se pomerim iz ove sredine. U Bajinoj Bašti posla nema. Mladi uglavnom odlaze, društveni život i nije nešto, a sve to utiče na mene. Nadam se da će neko uskoro prepoznati moj trud i želju, mislim da će moje vreme konačno doći, radujem se svim novim prilikama – kaže Katarina za Infostud.
Predsednik Udruženja za mlade i studente sa invaliditetom Ivan Miletić, koji je i spona između svih ovih mladih, vrednih i obrazovanih ljudi, kaže da se ta organizacija ne bavi zapošljavanjem, ali da se trude da njihovi članovi ojačaju svoje kapacitete i da se potencijalnim poslodavcima predstave u najboljem svetlu.
– Udruženje im pomaže pri upisu na fakultet i u toku studiranja. Pišemo dopise i molbe za njih. Mi smo im produžena ruka. Tu smo za sve što ne mogu da ostvare samostalno, da dopremo do nekih službi i ministarstava. Zapošljavamo osobe sa invaliditetom preko javnih radova i radimo razne projekte, imamo edukacije, pomažemo im da napišu CV, da bi mogli lakše da se zaposle – ističe Miletić.
On napominje da je osnovna ideja zapravo da se mladi i studenti okupe, da se druže, da izađu iz svojih kuća, da ne budu stalno sa roditeljima.
Kaže da je najviše mladih sa invaliditetom na Pravnom fakultetu u Beogradu, jer je najpristupačniji za njih, dok na ostalima uglavnom i dalje postoje arhitektonske barijere.
