Prvo selo na teritoriji opštine Leposavić na koje naiđete iz pravca Kosovske Mitrovice, na levoj obali Ibra, vekovima stoji naspram sunca, na oko 250 hektara zemlje.
Preko gvozdenog mosta na nabujalom Ibru, gde se na samo stotinak metara udaljenosti nalazi i onaj čuveni most koji je bio jedina veza ovdašnjih Srba sa glavnom magistralnom saobraćajnicom koja vodi ka prelazu Jarinje i centralnoj Srbiji, stižemo asfaltnim, ali i makadamskim putem do Crkve Svete carice Jelene i Svetog cara Konstantina, podignute na temeljima manastira iz 13. veka.
Aprilski je dan, ali hladan, pada sitna kiša nalik onoj jesenjoj, a huk Ibra odzvanja Ibarskom dolinom.
Srećemo Ognjena Miladinovića (73) krupnog, kršnog meštanina iz familije Jakšića, čiji su preci iz Crne Gore pre dva veka stigli do Ibarskog Kolašina, a onda ovde, u dolinu Ibra.
Ozelenelo oko crkve, digli se vekovni dubovi tu gde su se nekada meštani Kamenice okupljali na seoskoj litiji.
– Bilo je crkvište ovde ispod ovih dubova, za njega se oduvek verovalo da je sveto drvo s kojeg nikad niko nije ni list otkinuo. Okupljali smo se za Svetu Jelu, 3. juna, a onda smo odlučili da podignemo crkvu, koju smo sagradili našim sredstvima uz pomoć leposavićke opštine i donatora iz centralne Srbije. Još 1925. godine, kad se gradila pruga, radnici, ali i seljani koji su obradovani gradnjom pruge dolazili tu do Ibra, pronašli su kamenje za koje se ispostavilo da su zidovi manastira – priča Ognjen Miladinović, otac troje dece, čovek koji je svoj radni vek proveo po terenu u centralnoj Srbiji, domaćin i veliki radnik, kako bi se ovde reklo.
– Crkvu smo sagradili za samo šest meseci i od tada svake godine po tri domaćina drže seosku slavu. Okupi se narod sa svih strana. Dolaze kao na hodočašće, a imali smo priliku da ugostimo i više desetina predsednika opština i gradonačelnika iz centralne Srbije i Vojvodine, koji godinama misle na nas, donose darove, a sa nekim gradovima smo se i pobratimili – govori u dahu Ognjen.
Priča ne samo o selu, već i o danima koje je proveo na radu u Kraljevu, o vremenu kad je obilazio gradove po centralnoj Srbiji i otud donosio retke zasade drveća, pa je zasadio čak i kanadski hrast u porti crkve, ali i nekoliko jela koje su se već digle u nebo.
Huči Ibar, dok silazimo ka temeljima manastira, gde se još nazire kamenje obraslo prolećnom travom, i idemo ka jednom od gvozdenih mostova preko kojeg godinama ne prolaze vozovi. Ne prolazi ni onaj čuveni „crveni, ruski voz” koji je Ruska Federacija dala na poklon žiteljima severnog Kosmeta.
Sve vreme u stopu nas prati Bojana Miladinović, snaja Ognjenova, udata za Dalibora, najstarijeg sina iz kuće Miladinovića.
– Iz Pridvorice sam došla u domaćinsku kuću, a tako se i podrazumevalo, jer iz dobrostojeće kuće i dolazim – govori stasita žena, majka troje dece i baka dva unuka – Vida i Juga.
Stigne Bojana da spremi i seosku slavu, da pospremi kad dođe kod svekra, svekrve i devera u Kamenicu, da im pomogne u poljoprivrednim poslovima, ali uspeva i da privede kraju poslednji ispit na Fakultetu za fizičku kulturu u Leposaviću.
– Još koji dan i imaću diplomu profesora fizičkog vaspitanja. Imam sreću da mi daju podršku u porodici, ali i da osetim radost kod unučića, kad im kažem da sam položila ispit. Ovde u Kamenici smo često, i kad treba da se pomogne u bašti, u njivi, a srećna sam što mi se i deca i unuci ponose selom koje se spominje još u doba Nemanjića, gde je po tadašnjem popisu bilo više od 50 kuća. Sada ih je 26 – govori Bojana, hitra žena, koja stiže i da bude jedna od članica folklorne grupe u Leposaviću, ali i da deo slobodnih dana provede na skijanju, gore na Kopaoniku.
Ognjen nam pokazuje kamenje dok rukom sklanja ozelenelu travu, ali i šiblje koje je krenulo da buja tu u močvarnom delu Ibra. To su temelji manastira, za koji se ne zna da li su u njemu boravili kaluđeri ili kaluđerice.
Preko Ibra, tamo na magistrali, odjekuju zvuci teškaša, običnih vozila, oklopnih transportera kosovske specijalne policije, prepoznaje se onaj zvuk džipova Kfora.
Krajem 2022. godine ovo selo je bilo jedno od mnogih u kojima su Srbi postavili barikade, odakle specijalci Rosu nisu mogli da prođu dalje ka selu Vuča, Pridvorici, kako bi izašli na magistralni put koji vodi ka Leposaviću.
– Nismo nikad imali problema s Albancima iz sela Ceranjska Reka i Košutovo – kaže Ognjen dok pokazuje na brda preko Ibra, iza kojih su kuće dva, od ukupno tri albanska mesta koliko ih je u opštini Leposavić.
A odozgo, s brda iza kojih su albanske kuće, kao na dlanu se vide cela Kamenica i ceo magistralni put Kosovska Mitrovica –Kraljevo, kuda u poslednjih više od godinu i po dana u kasnim satima, zbog straha od specijalaca Rosu i prištinskih agenata u civilu, prođe tek onaj koji mora.
Ognjen je i pesnik, pisao je svakodnevno o događajima u firmi, a sada piše pesme o selu, crkvi, ali i priče koje je doskora objavljivao u jednom beogradskom listu.
– Ja sam čovek, reklo bi se, sa dva života. Svojevremeno sam posle pogrešne lekarske dijagnoze godinama bio na ivici života i smrti. Ali ni tad nisam odustajao od pisanja, a novine su prenele da sam jedne noći, još onda kada su vozovi ovuda išli, iz Raške do Kamenice pešice došao – govori Ognjen dok ulazimo u crkvu, koja tek treba da se freskopiše, a oko koje su seljani podigli kamene spomenike za sve stradale u Prvom svetskom ratu, čija tela nikad nisu pronađena.
Jedan od najzaslužnijih za izgradnju crkve je i Miodrag Mijo Radovanović, meštanin, zdravstveni radnik, predstavnik Crkvenog odbora u selu, ali i veliki humanitarac.
– Proglašen sam za najhumanijeg čoveka opštine Leposavić, a vladika Teodosije me je odlikovao gramatom koja se dodeljuje za humani rad – skromno priča Mijo, koji ne želi da se slika za novine i koji „ne želi da se o njemu mnogo priča i piše, jer narod o njemu sve zna, a i Bog, kome je zahvalan na svemu”.
Sipi kiša, dok nas Ognjen vodi ka nekadašnjoj vodenici, u kojoj se odavno ne melju žito, raž i ječam, a gde je noćivao u vreme dok je volujskim kolima išao, obično s jeseni, kad se svi poljski poslovi završe. Prolazimo i pored drugog „srebrnog” mosta na Ibru, koji je krenuo da plavi okolne bašte. Malo iznad mosta su brzaci, koje su ljudi zvali „brod” i gde su proterivali stoku ka magistrali i gore ka šumi.
Uz kameničku reku, koja se uliva u plahoviti Ibar, stižemo i do česme, do izvorske vode, pokraj koje je Ognjen zasadio tri jele.
– Ovde mi je jednom smuk ujeo ovcu. Februar, a oni izmileli – pokazuje rukom Ognjen, dok se osvrćemo da nam koji iz kamenjara ne izađe.
– Ima ih ovde stalno, a tek kad ugreje, samo gmižu – kazuje Miladinović i dodaje da „on zna s njima da razgovara”.
Tu pokraj izvora, nadomak vodenice gde jaz poodavno ne ide i gde se ne čuje kloparanje vodeničkog točka, divlje svinje su napravile „kašište”.
Strah se već uvlači u kosti. Gore iznad izvora su ogromna brda, kuda se „prečicom” išlo do sela Rudine, a onda u školu u Banjskoj, do koje je trebalo deset kilometara u jednom pravcu.
Sada deca iz Kamenice, njih oko 25, što osnovaca, što srednjoškolaca i studenata, idu na nastavu u Sočanici i Leposaviću, a studiraju u Kosovskoj Mitrovici.
