Više se ne može zamisliti oružani sukob bez prevlasti u vazduhu, to pokazuje i rat Rusije protiv Ukrajine, kaže general Spasoje Smiljanić
Ove godine obeleženo je četvrt veka od NATO agresije na SR Jugoslaviju, bila je to prilika za odavanje počasti žrtvama, sećanje na bitke na Košarama i Paštriku i heroje koji su poginuli braneći zemlju. Ali, nije se toliko govorilo o borbi koju su te ratne 1999. godine vodili pripadnici Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Posebno kao celina, a NATO je tada napadao isključivo iz vazdušnog prostora pa su ovi vojnici bili jedini koji su mu se direktno suprostavljali.
Zvanično, sa meterijalnim dokazima, oborena su dva neprijateljska aviona, svima poznati američki „nevidljivi” F-117A i F-16. Alijansa nikada nije objavila podatke o oštećenim avionima ili onima koji su se eventualno srušili izvan granica SRJ kao posledica dejstva PVO. Oboreno je mnogo bespilotnih letelica, danas bi rekli dronova, kao i krstarećih raketa.
Kakve su pouke za budućnost izvučene iz tih dejstava? O tome za „Politiku” govori penzionisani general-pukovnik Spasoje Smiljanić, ratni komandant RV i PVO.
„U borbi sa napadačem, nominalni pokazatelji borbene efikasnosti RV i PVO su skromni. Međutim, funkcionisanje RV i PVO kao sistema, svih 78 dana rata, posebno sistema PVO i držanja avijacije NATO-a na velikim visinama, sa kojih nije mogla efikasno da gađa snage i borbena sredstva na zemlji, potvrdilo je ulogu i značaj RV i PVO u odbrani zemlje”, ističe general Smiljanić.
Iskustvo NATO agresije pokazuje da vazdušni prostor i snage njegove odbrane imaju strategijski značaj za odbranu zemlje.
„Više se ne može zamisliti bilo kakav organizovani rat bez prethodno ostvarene prevlasti u vazdušnom prostoru, koja se u daljem toku rata koristi za izvođenje drugih sadržaja oružane borbe, posebno onih koje izvode kopnene snage. To pokazuje i rat Rusije protiv Ukrajine”, ističe general Smiljanić.
Da bi snage kontrole i odbrane vazdušnog prostora Srbije mogle ispuniti zahteve u miru i ratu, koje pred njih postavlja država, moraju biti opremljene savremenim sredstvima ratne tehnike, imati vrhunski obučeno i uvežbano ljudstvo. Važno je reći – tehnike moraju biti dovoljne brojnosti, a ceo sistem treba da bude u visokim stepenu borbene gotovosti što bi eventualni napadač respektovao.
„Ne sme se izgubiti iz vida da će budući ratovi kratko trajati, da će ih voditi ograničene oružane snage i da će u većini slučajeva počinjati i završavati se dejstvima iz vazdušnog prostora i u njemu. Ovi napadi imaće karakter masovnih vazdušnih udara, težišno sa distance, sa ciljem da se u što kraćem vremenu nanesu što veći gubici i slomi otpor, a snage napadača sačuvaju od većih gubitaka”, smatra general Smiljanić.
On je ove svoje stavove objavio i u knjizi „Oružana agresija NATO – RV i PVO na težištu udara”, u kojoj je naveo da će tok i ishod budućih ratova zavisiti od sposobnosti PVO da se suprotstavi napadima iz vazduha. A uspešnost te odbrane počiva na efikasnoj radarskoj kontroli i pravovremenom dostavljanju informacija borbenim jedinicama i sistemu civilne zaštite za uzbunjivanje stanovništva.
„Zbog toga je potrebno PVO opremiti najsavremenijim radarskim sistemima, otpornim na elektronsko ometanje i brzo pokretnim u prostoru. Za efikasnu odbranu od napada iz vazdušnog prostora iznad teritorije Srbije neophodno je imati kompaktno radarsko polje, na visini od 300 do 500 metara, a na prilazima 500 do hiljadu metara i daljine hiljadu kilometara od granice Srbije”, napominje general Smiljanić.
On otvara još jednu temu – imajući u vidu orografske karakteristike Srbije, okruženje u kome se nalazi i proglašenu vojnu neutralnost – da li nam je potreban avion sa radarom većeg dometa za osmatranje iz vazduha, takozvani avaks. General Smiljanić naravno misli na manje „avakse”, kao što je američki dvomotorni E-2A.
„Raketne jedinice PVO moraju biti naoružane sofisticiranim pokretnim sistemima, koji će svojom vatrom pokriti prostor na daljini od tri do dvesta kilometara od objekta zaštite i na visinama do 25 kilometara”, kaže general Smiljanić koji je inače bio lovački pilot.
Upravo što se tiče avijacije, smatra on, Srbiji treba višenamenski borbeni avion koji može da dejstvuje po ciljevima u vazduhu i na zemlji, taktičkog radijusa od 1.000 do 1.200 kilometara, doleta do 3.000 kilometara, opremljen savremenim sistemima zaštite u vazduhu.
Jačanje Vojske Srbije
Vojska Srbije je poslednjih godina značajno obnovila RV i PVO, u upotrebu su uvedeni radari G-400, raketni sistemi FK-3. HQ-17AE i „mistral”, artiljerijsko-raketni sistemi „pancir” i „pasars”… Ponovo je formirana eskadrila „migova-29” i radi se na nabavci novih aviona, nabavljeno je mnogo helikoptera.
