U Beogradu je pre jednog veka postojala socijalna i humana institucija koja se, kako piše list Vreme, bavila spasavanjem ženske dece od nemorala i razvrata.
Tadašnje Ministarstvo socijalne politike značaj ove institucije videlo je i u suzbijanju prostitucije, ali i veneričnih zaraza, koje su prema pisanju Vremena „sve više hvatale maha“.
Kuću u Pozorišnoj ulici broj 15 (današnja Francuska ulica) država je ustupila Narodnom ženskom savezu da na tom mestu otvori Dom za spasavanje devojčica. Njegov zadatak je bio da „svim moralnim i materijalnim sredstvima“ spasava žensku decu od sedme do 21. godine koja su pošla putem propasti ili se nalaze na ivici ponora.
Država je imenovala izvesnu gospođu Krejček da bude poverenica za taj posao, a ona je uz pomoć beogradske policije i ambulante za venerične bolesti, kako piše Vreme, uspela za kratko vreme da spase 83 devojke.
Svaka nezaštićena devojčica mogla je da dođe i kod njih zatraži svaku vrstu pomoći, a sa druge strane i Savez je tragao za takvim osobama i uzimao ih u zaštitu.
„Savez prima te male nesrećnice iz Uprave Varoši, gde ih dovedu kao skitnice ili zbog nekog prestupa. Isto tako prima i devojke koje dođu na lečenje u ambulantu za venerične bolesti. Akcija ide i dalje, te tako gospođa Krejček obilazi Beograd i ako vidi na ulici neku napuštenu devojku koja je na putu ili se već podala skitničarenju i razvratu, ona je sama dovodi u dom. Najviše takvih devojaka nalazi u siromašnim kvartovima Beograda, a naročito na stanici i na pristaništu“, piše Vreme.
Kako naglašava list, problem nastaje kada devojčice dolaze u Beograd na traže neku službu, a onda ih razni agenti i podvodačice, znajući da im je to najbolji plen, dočekuju po dolasku i raznim obećanjima odvuku ih u propast.
„Bilo je slučajeva da su te devojčice, još potpuno nevine odvedene u neki hotel i još iste noći postale žrtve pohotljivaca, što ih je docnije oteralo na ulicu i prostituciju. Sem toga, upućivane su na službu u takve kuće, gde ih je čekala sigurna propast. Bečkom lađom često dolaze čitave male ekspedicije maloletnica iz Beča ili Pešte, određenih za propadanje po javnim kućama i jazbinama. Sada, Dom prima sve te beskućnice i daje im stan i hranu sve dok im sam ne nađe posao, koji je častan i na sigurnom mestu”, opisuje Vreme.
Zaposlenje devojaka navelo je Narodni ženski savez na ideju da otvori malu berzu rada, gde bi dolazile devojke u potrazi za poslom, ali i oni kojima je njihov rad bio potreban. Savez bi brinuo da njihov rad bude bezbedan. Devojke kojima je Savez obezbedio posao bile su u obavezi da se prijavljuju Domu savkodnevno, kao i da traže odobrenje za kretanje van Beograda.
Kako piše Vreme, poverenica Saveza imala je obavezu i dužnost da stavi pod zaštitu i one devojčice koje su imala roditelje ako se utvrdi da su na putu propasti, ili da se roditelji dovoljno o njima ne brinu. Interesantno je da je među štićenicima bilo mnogi i devojčica iz dobrih porodica, navodi list.
U okviru Doma postojale su i radionice za šivenje rublja i pletenje korpi gde su štićenice mogle da rade.
Za one koje je bilo teže izvesti na pravi put, Ministarstvo pravde dalo je na raspolaganje Zavode za vaspitanje i prisilan rad u Slavoniji, gde su mogle da ostanu tri godine.
Štitio i majke
Osim što je uzimao decu u zaštitu, Narodni ženski savez štitio je i majke. Kao primer Vreme navodi slučaj kada je jedan otac napustio svoju ženu sa troje dece te je Savez tražio od vlasti da prisili oca da daje izdržavanje napuštenoj deci i ženi.
