Od 220 preduzeća velikih zagađivača u Srbiji samo njih 53 ima integrisane dozvole koje garantuju da posluju u skladu sa očuvanjem živone sredine i zdravlja ljudi. Za izdavanje ovih dozvola bilo je potrebno 17 godina. Ipak, postoji nedoumica da li i oni koji ih poseduju poštuju Zakon jer Ministarstvo za zaštitu životne sredine nije odgovorilo na pitanje koliko puta je intervenisala nadležna inspekcija. Poslednji takav slučaj desio se u Železari u Smederevu koja ima ovu dozvolu.
Na internetu se pre nekoliko dana pojavio snimak na kome se vidi gust oblak narandžasto-crvene prašine nad Železarom u Smederevu.
Video su snimili meštani iz obližnjih sela, a objavio ga je ekološki pokret „Tvrđava“ iz Smedereva.
Ni meštani, ni „Tvrđava“, a ni redakcija N1 nemaju informaciju o tome šta se desilo, pošto se o ovome Železara nije oglašavala, odnosno nije odgovorila na pitanja portala N1.
Prema rečima Nikole Krstića iz „Tvrđave“, lokalno stanovništvo se žalilo na probleme sa peckanjem u grlu i otežanim disanjem.
„Oblici ovakve razmere nisu svakodnevni, obično su manji. Mi smo pre mesec dana podneli drugu po redu krivičnu prijavu protiv Železare, upravo zbog ogromne „pečurke“ prašine koja se digla 30 marta 2023. godine, a za koju su tada iz fabrike rekla da je posledica eksplozije. Najugroženija su tri sela oko železare – Radinac, Vranovo i Ralja, gde živi oko 10.000 ljudi“, rekao je Nikola Krstić za N1.
Železara u Smederevu jedna je od retkih velikih kompanija koja prema podacima Ministarstva za zaštitu životne sredine ima integrisanu dozvolu. Njom se garantuje da takvo postrojenja ili aktivnosti kompanije odgovaraju zahtevima predviđenim Zakonom o sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.
Šta su dozvole i koja preduzeća ih nemaju
Integrisana dozvola je odluka nadležnog organa doneta u formi rešenja kojom se odobrava puštanje u rad postrojenja ili njegovog dela, odnosno obavljanje aktivnosti čiji sastavni deo čini dokumentacija sa utvrđenim uslovima kojima se garantuje da takvo postrojenje ili aktivnost odgovaraju zahtevima predviđenim Zakonom o sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.
Dozvolom se odobrava rad novih postrojenja, rad i bitne izmene u radu, odnosno funkcionisanju postojećeg postrojenja. Ove dozvole, osim Ministarstva za zaštitu životne sredine, izdaju još nadležna tela u pokrajini, te lokalne samouprave.
Prema podacima Ministarstva za zaštitu životne sredine izdate su 53 dozvole. Među njima su pomenuta železara u Smederevu, Holcim, Knauf, razna postrojenja Zorke iz Šapca, Tehnogas, Juhor, cementara Kosjerić, Apatinska pivara, Karlsberg, cementara Lafarž, Keramika Kanjiža, Rafinerija nafte Pančevo, Vindija, Hajneken, IGM Mladost Leskovac, Sojaprotein….
Na spisku onoj koji bi trebalo, a nemaju dozvole nalaze se veliki zagađivači poput Termoelektrane Nikola Tesla A i B, TE Kostolac, Toplane u Beogradu, Nišu, Kruševcu.
Dozvole važe 10 godina i mogu se oduzimati ali i produžavati. Rok za izdavanje dozvola svim velikim zagađivačima je 31.12.2024. godine. Inače taj rok je ranije bio postavljen za 31.12.2020. godine, ali je produžen. Razlog pomeranja je objašnjavano nepostojanjem kapaciteta, što u praksi neretko obesmišljava najveći deo projektovanih aktivnosti u okviru Programa zaštite vazduha u Srbiji do 2030. godine sa Akcionim planom.
Kako kaže Mirko Popović, programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), nije jasno na koji način će državni organi za tri godine izdati preostale dozvole koliko je potrebno, s obzirom na to da je u proteklih 17 godina koliko se radi na ovome ta brojka 53.
Prema njegovim rečima, to je nedovoljno vremena za operatere da dostave kompletnu dokumentaciju, a tu su i kako ističe nedovoljni kapaciteta nadležnih organa da tu dokumentaciju provere i na osnovu nje izdaju integrisane dozvole.
Neophodnog zapošljavanja nema
Direktive o industrijskim emisijama u okviru Poglavlja 27 za pristupanje Evropskoj uniji kao neophodan uslov da se dozvole izdaju u roku „dodatno zapošljavanje odgovarajućeg broja zaposlenih na svim nivoima na poslovima izdavanja integrisanih dozvola“, kao i da „nedostaju kapaciteti na svim nivoima“.
Međutim, sa ili bez direktive do zapošljavanja potrebnih kadrova nije došlo ni u Ministarstvu ni u Pokrajinskom sekretarijatu što, prema Popoviću, znači da sa „postojećim administrativnim kapacitetima nije realno očekivati sprovođenje zakona u propisanom roku“.
„Primera radi, Ministarstvo je u 2018. godini je izdalo pet dozvola, 2019. i 2020. po dve, dok je 2021. godine izdato ukupno tri dozvole. Pri tome, treba imati u vidu da se dozvole ne izdaju samo za postojeća već i nova postrojenja“, kaže Popović za N1.
Da li se primenjuju propisi?
Sudeći prema poslednjem slučaju iz Smedereva ostaje nejasno da li se primenjuju propisi za firme koje imaju dozvole. S druge strane, nameće se logično pitanje da li je u redu da se oni koji imaju dozvole kažnjavaju, dok oni koji nemaju mogu bez sankcija da zagađuju.
Kazne se za pravna lica u zavisnosti od prekršaja kreću od 30.000 do 1.000.000 dinara, dok su za odgovorna lica u rasponu od 5.000 do 20.000.
Postoji i niz prekršaja zbog kojih operater može da ostane bez dozvole. Neki do njih su ako operater prestane da ispunjava neki od uslova koji je utvrđen dozvolom, zatim da bude dva puta uzastopno kažnjen za privredni prestup ili prekršaj u skladu sa ovim ili posebnim zakonom ili ako operater nema tehničkih i finansijskih sredstava za zadovoljavajuće ispunjavanje svojih obaveza utvrđenih dozvolom (član 22).
U smederevskom slučaju to je ostalo nepoznaica. N1 nije dobio odgovor od Železare, a isto je bilo i sa pitanjem Ministarstvu za zaštitu životne sredine o kaznama nadležne inspekcije izrečene u skladu sa Zakonom.
Nadležno ministarstvo gotovo uvek ne odgovara na novinarska pitanja. Odgovori se, po pravilu, mogu dobiti tek po slanju zahteva i žalbi po Zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja, što najčešće znači period od dva meseca od slanja pitanja.
U RERI-ju kao ključan problem istaču slabost inspekcijskog nadzora i odsustvo sankcija za operatere koji ne poseduju odgovarajuće dozvole za rad.
„Iako je, prema prethodnom zakonu, rok za izdavanje integrisanih dozvola istekao 31. decembra 2020. godine, nije nam poznato, osim u retkim slučajevima kada su blage sankcije izricane na osnovu prijava RERI-ja, da je nadležna inspekcija, postupajući po ovlašćenjima, naložila zabranu upotrebe objekta, odnosno rad postrojenja i obavljanje aktivnosti dok se ne pribavi dozvola, niti da je naložila operateru postrojenja pribavljanje dozvole, odnosno, dostavljanje podataka neophodnih za izdavanje, izmenu ili prestanak važnosti dozvole“, navodi Popović.
RERI navodi da isto važi i za podnošenje prijava za privredni prestup u slučajevima kada operator obavlja aktivnosti bez integrisane dozvole ili ne postupa u skladu sa uslovima utvrđenim u dozvoli.
„Potrebno obezbediti i odgovarajući odgovor pravosudnih organa na privredne prestupe ili krivična dela koja nastaju kao posledica neodgovornosti operatera prema zakonom propisanim obavezama. Jačanje inspekcijskog nadzora i sankcionisanje operatera koji ne poštuju važeće propise od suštinskog je značaja za ostvarivanje ciljeva zaštite životne sredine“, dodaje.
Način unapređenja Zakona u RERI-ju vide kroz otklanjanja nepotrebnih administrativnih prepreka koje otežavaju postupak izdavanja dozvole. To je kako kažu i predviđeno najavljenim izmenama zakona, ali i dalje nije jasno zašto to u prethodnih 20 godina nije učinjeno.
Sistemski problem
Dejan Lekić, jedan od osnivača Nacionalne ekološke asocijacije i bivši načelnik Odeljenja za indikatore izveštavanje i informacioni sistem, Agencije za zaštitu životne sredine smatra da prema njegovima saznanjima do sada izrečene kazne su na nivou komičnog.
„Čuli smo za dve kazne. Zbog emisije sumpor dioksida u RTB Bor, a druga u Valjevu kada je sa 150.000 dinara kažnjen Krušik. To je mala svota za preduzeća“, navodi.
Lekić za N1 kaže da imamo sistemski problem.
„Odlaganje primene Zakona do 2024. godine stvara sivi prostor za velika postrojenja. Ipak imali smo dobar primer iz Bora. Tamo je investirano u infrastrukturu i sada najčešće nema prekoračenja kao ranije“, kaže Lekić.
On navodi da su po Zakonu svi veliki zagađivači su u obavezi da dostavljaju količine zagađujućih materija i količine otpada.
„Integrisane dozvole treba da reše da se primenom najboljih tehnike na evropskom nivou, gornji limit ograniči. Ako se prekoračilo limit operater ima obavezu da se spusti ispod tog limita. Ovaj zakon bi trebalo da pojednostavi stvari. Kao što se sada na autoputu pre naplaćivanja kazne meri prosečno vreme za koji se prešla razdaljina, umesto kao do sada da se jure po autoputu. Tako bi trebalo da bude i sa zagađivačima“, kaže naš sagovornik.
Kada je u pitanju kaznena politika, on pretpostavlja da je u realnosti na snazi „davanje lufta“ zagađivačima a da su najveći problem preduzeća poput Elektroprivrede Srbije (EPS) i Naftne industrije Srbije (NIS).
„Slično je stanje kao kod merenja emisija zagađenja iz privatnih automobile na tehničkom pregledu. Da li bi bilo ko od nas ko ima stariji auto od nekoliko godina prošao je veliko pitanje. S druge strane, da bi se sve sprovelo neophodna su velika ulaganja, subvencija. To je proces“, dodaje Lekić.
Naftna industrija Srbije je jedna od retkih kompanija koja je odgovrila na upit N1 o integrisanim dozvolama. Prema napisanom, NIS je u procesu dobijanja dozvole. Oni su istakli da su do sada uložili 900 miliona evra na projekte koji unapređuju životnu sredinu kao i da je deo njihove kompanije – Rafinerija nafte u Pančevu „prvo energetsko postrojenje u Republici Srbiji koje je od nadležnih državnih organa dobilo integrisanu IPPC dozvolu“.
Lekić ističe da, primera radi, Toplane u Beogradu koje nemaju dozvolu nisu toliki problem.
„Sve osim zemunske su na gas, ali u Smederevu postoji 12 kotlarnica malih toplana od kojih je 10 na mazut. Mislim da osam od 10 prekoračuju dozvoljeni nivo zagađenja“, kaže naš sagovornik.
Podaci o zagađenju
Koliki uticaj može da ima zagađenje na život ljudi govori podatak iz Smedereva po kome je od 2011. do 2019. godine tri puta povećan broj obolelih od maligniteta, sa 1.738 na 6.866 2019.
Zabrinjavajući podaci su i iz Bora, gde je lokalna Asocijacije za razvoj grada je na svih pet mernih mesta zabeležila prekoračnje koncentracije otrovnog arsena i to od dva pa sve do 90 puta više.
Tu je i podatak po kojem domaće termolektrane među najvećim emiterima sumpor dioksida u Evropi.
Ovi podaci nemaju sluha za argumente Vlade Republike Srbije koja je dosadašnja dva produžetka rokova argumentovala na gotovo identičan način: „nedovoljno vremena za operatere da dostave kompletnu dokumentaciju, zatim nedovoljno kapaciteta nadležnih organa da tu dokumentaciju provere i na osnovu nje izdaju integrisane dozvole, što bi operatera ekonomski oštetilo“.
Prilikom poslednjeg produženja Vlada je navela da je veliki problem i nedostatak potrebne dokumentacije koja se predaje uz zahtev za izdavanje integrisane dozvole, poput upotrebne dozvole, projektne dokumentacije, vodne dozvole i uslova drugih nadležnih organa.
Podsetimo, prema Programu, Republika Srbija do 2030. godine treba da smanji emisije sumpor dioksida (SO2) za 92 odsto, azotnih oksida (NOx) za 60,6 odsto, PM10 čestica za 50,9, a PM 2.5 za 58,3 odsto, lakoisparljiva organska jedinjenja (VOC) za 28,3 odsto i amonijaka (NH3) za 20,5 odsto. U praksi to bi značilo na hiljade spašenih ljudskih života kao i desetine hiljada manje obolelih.
