Nedoumice oko toga da li će čepovi privezani za jednokratne boce značajnije smanjiti zagađenje od plastike praktično nema, jer izvesno je da neće.
Najbolji način da se smanji zagađenje plastikom jeste da smanji njena proizvodnja, odnosno potrošnja, pre svega one jednokratne plastike, koja čini najveći deo plastičnog otpada.
Ipak to se još uvek ne dešava, a razlog tome su ogromni profiti najvećih prozivođača plastike. U pitanju su multinacionalne kompanije, čiji se proizvodi prodaju širom sveta.
Podsetimo odluka o vezivanju čepova za plastične flaše je deo direktive Evropske unije. Prema njoj je od trećeg jula 2024. godine zabranjena proizvodnja jednokratne plastike, međutim, postoji veliko ALI, pošto se kako se navodi “boce s čepovima i poklopcima izrađenima od plastike mogu se staviti na tržište samo ako ti čepovi i poklopci ostaju pričvršćeni za spremnike tokom faze predviđene upotrebe proizvoda”. Još jedna od uslova koji omogućuje dalju prozvodnju jednokratne plastike jeste da boce treba da sadrže najmanje 25 odnosno 30 odsto reciklirane plastike.
Veliki zagađivači
Prema istraživanjima, udeo prozivodnje plastike u ukupnom emisiji štetnih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte iznosi između četiri i četiri i po odsto što ovu industriju čini jednim od većih zagađivača.
Svake godine čovečanstvo napravi između 380 i 460 miliona tona plastike od čega ogromna većina završi na deponijama i u okeanima. Primera radi, taloženjem odbačenih ribarskih mreža, bova i flaša u Pacifiku se formirao veliki tepih smeća, 18 puta veći od površine Srbije.
Koliki je rast proizvodnje svedoče podaci da je 1950. napravljeno 8,3 milijardi metričkih tona plastike, a 2021. godine 390 milijardi. Od toga je 90 odsto plastike dobijeno potrošnjom fosilnih goriva, a sa ovakvim trendovima očekivano je da prozivodnja plastike poraste 2,5 puta do 2050. godine.
Poseban problem čini jednokratna plastika koja čini oko polovine svetske prozivodnje. Ona se koristi u svim segmentima života i beleži stalni rats.
Svega 20 kompanija proizvodi sirovine za više od polovine svih svetskih jednokratnih plastičnih predmeta koji se svakodnevno bacaju, pokazala je analiza koja se bavila proizvođačima plastike, a obuhvatila je oko 1.000 fabrika koje prave sirovine za proizvode za jednokratnu upotrebu.
Kada je u pitanju ukupan plastičan otpad prednjače kompanije uz koji se vezuju najveći brendovi, pre svega osvežavajućih pića, kozmetike, higijene, duvana, a tu su i velike naftne kompanije.
Iako postoje namere da se smanji upotreba plasatike rezultati su slabi. Primera radi, program pokrenut pre tri godine sa ciljem da 100 velikih kompanija smanji potrošnju plastičnog otpada za 50 miliona tona do 2030. godine imao je gotovo simobličan uspeh. Problematična plastika smanjena za simboličnih 3.100 tona, ali s druge strane preduzeća koriste 35 odsto više recikliranog sadržaja.
Kada su u pitanju zemlje, najviše plastike prozivodi očekivano Kina gde se i pravi najviše prozivoda, dok su najveći zagađivači po glavi stanovnika zemlje Zapadne Evrope i Severne Amerike. Otpad u ovim zemljima po glavi stanovnika dostiže 100 kilograma godišnje.
Reciklaža šarena laža?
Osim što se reciklira mali procenat plastike u pitanje se dovodi i sam proces reciklaže. odnosno uticaja na životnu okolinu. Recikliranje plastike neretko sadrži više hemikalija kao što su otrovni usporivači plamena, benzen i drugi kancerogeni zagađivači okoline koji mogu uzrokovati promene u prirodnim nivoima hormona u telu.
Takođe, reciklirana plastika ne garantuje kvalitetan proizvod, a spaljivanjem se dodatno zagađuje atmosfera. Stručnjaci smatraju da je prema sadašnjoj tehnologiji održiva reciklaža nemoguća.
Ipak, kako ne bi bilo sve crno, širom sveta radi se na projektima kojima se pokušava da se dođe do optimalne reciklaže, a za to se koriste morske alge, sunce, bakterije. Među njima se nalaze i dve srpske naučnice.
Neistražen uticaj mikroplastike
Novi problem sa kojim se suočava čovečanstvo jeste mikroplastika i nanoplastika koje se dobijaju razgradnjom plastičnog otpada. U pitanju su čestice različitog oblika, hemijskog sastava i veličina.
Ono što se ne zna jeste koliki je uticaj ove plastike koje ima sve više u svim delovima sveta, bilo da se radi o o Himalajima ili okeanima. Ove mirkoskopske čestice opažene su i na pčelama, flaširanoj vodi, pivu, ribi, soli.
Alergije i plastika
Alergije je jedna od najčešćih hroničnih bolesti u Evropi i da više od 150 miliona Evropljana pati od najmanje jednog hroničnog oblika alergije, od kojih 20 odsto živi sa teškim oblikom alergije, jasno je koliko je bitno ispitati koliki je uticaj ovih čestica na alergije. Trenutno 70 miliona Evropljana ima alergijsku astmu, a sedam miliona živi sa alergijama na hranu. Troškovi za društvo su ogromni, sa više od 100 miliona izgubljenih radnih/školskih dana godišnje, a godišnji troškovi zdravstvene zaštite prelaze 140 milijardi evra. Rasprostranjenost alergija raste, a trenutna predviđanja su da će do 2025. nekom vrstom alergije biti pogođena polovina celokupne populacije EU.
S obzirom na to da je plastika u svojoj najsitnijoj formi prodrla u naš lanac ishrane, ne treba da nas čudi što su je eksperti pronašli i u izmetu, plućima i krvi ljudi. Plastika je pronađena i na najvišoj i na najdubljoj tački sveta. Te sitne čestice su nevidljive golim okom i njihovo kretanje je nemoguće kontrolisati.
Još jedna vrlo bitna karakteristika tih mikroplastičnih čestica je to što mogu na svojoj površini da vežu razne zagađujuće supstance kao što su teški metali, alergeni, toksini i mikroorganizmi i posluže kao njihovi nosioci što vodi daljem ugrožavanju ljudi.
Osim toga, stručnjaci navode da mikroplastika može na površini da veže i prenosi razne zagađujuće supstance kao što su teški metali i alergeni što vodi daljem ugrožavanju ljudi.
Bogati i siromašni
Aktuelna praksa pokazuje da bogate zemlje problem “rešavaju” tako što izvoze plastični otpad u siromšanije zemlje pre svega Azije i Afrike. Na ovaj način se ubraza trovanje plastikom siromađnijih delova planete ali u konačnici jasno je da se ne može pobeći od pogubnog uticaja plastičnog otpada pošto je planeta Zemlja povezani ekosistem.
Kao i u mnogim stvarima, za zaustavljanje trovanja plastikom potrebna je vizija, snažna poltička volja, zakoni koji neće imati „rupe“, ali i svest onih koji poseduju krupni kapital, pošto ma koliko bilo jeftino praviti plastiku šteta koju pravi prirodi koštaće skupo celo čovečanstvo.
