Ništa nije crno-belo i to je ono što volim da pokažem. Svako ima drugu priliku u životu, čak i ja koji sam ponekad namćor, a tako i svi moji filmski likovi
Francuski reditelj, scenarista i producent Fransoa Ozon (1967), tvorac kultnih filmova poput: „Sitkom”, „Osam žena”, „Bazen”, „Žena za ukras”, „Franc”, „Zločin je moj”, na 72. San Sebastijan festivalu u okviru glavnog takmičarskog programa priredio je svetsku premijeru intimističkog filma sa posvetom starosti „Kad dolazi jesen”, u kojem glavne uloge imaju vremešne, ali i dalje prelepe Elen Vensan i Žosijen Balsko.
Ovo je još jedna šarmantna, provokativna i dozirano duhovita Ozonova filmska priča na ozbiljnu temu. Na temu starosti, toksičnih porodičnih odnosa, mogućih neosuđivanih zločina, ali i ljubavi prema životu, prirodi i budućnosti. Sve to na primeru uzorne bake Mišel koja svoje mirne i ustaljene penzionerske dane provodi u burgundskom selu u blizini svoje prijateljice Mari-Klod, uvek željno iščekujući dolazak svog voljenog unuka. Stvari nisu onakve kako na prvi pogled izgledaju i čini se da ništa ne ide po planu i gledalac se nađe u čudu od intrigantnog odgonetanja zagonetki, a to je baš ono u čemu je Fransoa Ozon nenadmašan
Uvek provocirate i nudite kontroverze ljudske prirode, sada ste stvorili utisak da je glavnoj junakinji Mišel laknulo što joj je otuđena kćerka mrtva?
Mislim da Mišel nije srećna što joj je kćerka mrtva, nema osećaj krivice, već joj se čini da joj je život lakši bez težine toksične veze sa kćerkom. Kada sam pisao scenario o odnosu majke i kćerke imao sam na umu slučaj moje dobre prijateljice koja je imala sina heroinskog zavisnika uz koga joj je život bio pakao. Kada je on umro od predoziranja, bila je potpuno uništena, ali je i nastavila da živi. Znate da ste u stanju da preživite, a kada ste svesni da i dalje imate život posle nesreće šta radite? Da li umirete za svojim detetom ili odlučujete da preživite? U mom filmu imate dve reakcije. Lik Mari-Klod je više zabrinuta. Oseća se krivom za sudbinu sina i glasno se pita: „Šta smo uradile loše sa našom decom?”, na šta joj Mišel odgovara: „Dale smo sve od sebe”. Mislim da je Mišelina reakcija herojska, ali istovremeno je i monstruozna, ali ta dualnost i jeste u ljudskoj prirodi.
U svakom vašem filmu postoji taj nežan dodir humanosti, a ponekad sam tokom naših prethodnih susreta mogla da zaključim da možda i ne volite toliko ljude? Vaši filmovi govore suprotno?
Ne znam da li sam nežan, ali osećam i mislim da je život pun kontradiktornosti, dvosmislenosti. Ništa nije crno-belo i to je ono što volim da pokažem. Znate, svi ovi likovi su simpatični, čak i ako imaju čudnu prošlost. Svako ima drugu priliku u životu, čak i ja koji sam ponekad namćor, a tako i svi moji filmski likovi.
U filmu postoje scene otrovnih pečuraka, da li ste time želeli da stvorite metaforu toksičnih odnosa sa porodicom?
Ako tako želite da vidite ovo što sam pokazao u filmu, zašto da ne. Za mene se ovde više radilo o prirodi, lepoti prirode i činjenici da priroda može biti istovremeno i lepa i opasna. I volim taj koncept pečuraka. Izniknu iz zemlje posle kiše, tako su lepe i ukusne za jelo, a istovremeno mogu biti i tako otrovne. Mislim da je to realnost i današnjih porodica. Znate li gde smo mi? Gubimo ovaj stereotip, ideju o Konzervativnoj partiji i uglednoj, tradicionalnoj katoličkoj porodici, a posebno se to vidi u Francuskoj. Ponekad vi birate svoju porodicu, a porodica koju izaberete je važnija od vaše krvne porodice i mislim da je to realnost današnjeg dana.
Počinjete film scenom statue Marije Magdalene i tako nas upoznajete sa idejom priče o ostarelim bivšim prostitutkama?
Do takve ideje sam došao korak po korak. Svidela mi se ideja o mogućoj prošlosti ovih mojih starica, jer uz to ide i činjenica da se prošlost uvek vraća u vaš život. Ne možete izbrisati prošlost. I mislim da je prošlost objasnila teškoće odnosa sa njihovom decom. Mnogo sam istraživao o deci koja imaju majke prostitutke, koliko im je teško da žive s tim i shvatio sam da postoje dve vrste reakcija. Neka deca proteruju svoje majke jer ih se stide, a druga to prihvataju smatrajući da su njihove majke bile žrtve teške društvene situacije i trude se da im pomognu, posebno kada one ostare. U Francuskoj prostitutkama nije mesto. One društveno ne postoje. Nemaju socijalno osiguranje, ni penziju. Gledajući te moje dve drage starice u filmu, gledalac može da upotrebi maštu da bi razumeo šta se dešava.
Razumem vrstu neizvesnosti koju ste nam dali u filmu o ostarelim ženama, meni je to potpuno prirodno jer sam usred svoje „jeseni” a i moja „zima” je tako blizu, ali zašto ste se vi sada odlučili za priču o starenju?
Volim stare ljude u filmovima i mislim da su stare žene postale potpuno nevidljive u svetskom filmu. Možda je to nešto manje u francuskim filmovima, jer mi i dalje volimo stare glumice, a i neke od njih više ni ne izgledaju tako staro, botoks čini čuda. Volim ideju da imam prave glumice za koje se pretpostavlja da imaju 70 ili 80 godina i da su lepe takve kakve jesu. I tako je moj izbor bio da biram glumice sa kojima sam već radio, jer sam znao da mi veruju i da će prihvatiti moju gromoglasnu želju da ih snimam na prirodan način. Prednost kod starih glumaca je i u tome što je prošlost na njihovom licu. Veoma je dirljivo kada vam dozvole da ih snimite izbliza. Elen Vensan je sjajna glumica i na njenom licu vidite i njen život i to je veoma dirljivo. I odmah da vam kažem da nisam imao brigu o tome da li ću pronaći finansijere za film o staricama, jer zaista mislim da se stvari ipak menjaju za žene i to na dobar način.
Kako se vi sami nosite sa starenjem?
Mislim da je sve polako postalo drugačije. Nemam energiju koju sam imao kada sam bio mlađi, izgubio sam 20 odsto sluha, imam i kataraktu i sve više želim da znam ponešto i o svojoj duši. Osećam problem i to je deo starenja. Znate, morate to prihvatiti. Više bih voleo da ostanem mlad, posebno zbog energije potrebne za posao. Što se tiče veza možda mi energija i nije više toliko potrebna, jer sada imam više iskustva i zrelosti.
Mnogo ste radili za svoje filmove, a koliko su oni radili za vas?
Mislim da oni više ne pripadaju meni. Znate, ja sam veoma loš otac. Odričem se svoje dece, a ona rade šta hoće. I ljudi ih mogu uzeti i usvojiti ako žele. Za mene film postoji dok ga radim. Kad izađe pred publiku on više nije moj.
Elen Vensan: Problemi društva još su gori
San Sebastijan – Legendarna francuska glumica i pozorišni reditelj Elen Vensan (81) zaslužila je svaki aplauz koji je dobila na 72. SSIFF. U kratkom susretu za „Politiku” bez zadrške je govorila o neravnopravnosti, ali i nasilju nad ženama.
U današnje vreme, posebno u Francuskoj, rediteljke, scenaristkinje i glumice bore se snažno za ravnopravnost u poslu, kakvo je vaše mišljenje o tome? Jeste li tokom karijere osećali da niste ravnopravni sa muškim kolegama?
Naravno, još kako, ali to se ne dešava samo u ovoj našoj profesiji, već u celom društvu. Čak ni ova profesija ne govori dovoljno o tome da su problemi društva još gori, a treba stalno to da činimo. I nasilništvo nad ženama je danas užasavajuće. Kada čujete šta se dešava u Francuskoj ovih dana, slučaj da je muž podvodio sopstvenu ženu da je siluje 50 muškaraca, šta možete da pomislite? Nijedan praistorijski čovek to ne bi uradio. Kako to može biti? Kako je moguće da čovek tako nešto uradi? Mi radimo neverovatne stvari kao ljudska bića, ali između muškaraca i žena su odnosi i dalje veoma labavi. Pravog poštovanja ili ravnopravnosti kao da uopšte nema.
Kada razmišljate o svojoj karijeri, koji deo najviše volite?
Uvek onaj trenutak kada čujem: „Akcija!”. To je za mene to. Ne ono pre, niti ono posle nego baš taj trenutak kada sam tu onda ja. Prirodna, takva kakva jesam. Ali, imala sam i dosta sreće, jer nisam školovana glumica. Divni mladi ljudi poput Patrisa Šeroa i Fransoa Ozona su me naučili da čitam knjige i otvorili mi čitav novi glumački svet. I evo me i danas tu…
