„Zamisli šta će tek da bude za još četiri godine!“, rekla mi je uz osmeh iz crnih komedija, kada sam rekao da su se stvari izgleda malo promenile otkad sam poslednji put bio u Njujorku. Lokalna pekara na Kvinsu – lepi sendviči, sveža peciva i, barem sam tako pamtio, korektne cene. Sada, brajko, tri mala kroasana sa čokoladom i jedna kafa – 17 dolara.
„Vidi se da nisi bio dugo. Zato sam ti i rekla da neću nigde da idem da obilazim“, smeje se moja grčka prijateljica Viki i kaže da su cene posebno podivljale između njenih dolazaka 2021. i 2022.
Ako su se cene menjale, vlaga nije, u nju se u Njujorku uvek možete pouzdati. Čak i tokom pljuska koji me je uhvatio na putu ka istoj pekari, ali i kada je sunce upeklo nekoliko sati kasnije. Prethodno sam, razume se, odgledao košarkaše kako lako izlaze na kraj s Kinom, može i to kupljenje akreditacije malo da sačeka.
Prethodno, let za Njujork kasnio nam je tri sata, a potom mi ekran u avionu nije radio, pa nisam mogao da gledam serije/filmove, niti da slušam muziku. Na kraju sam bio i zahvalan, vreme sam podelio fino – osam sati čitanja knjige („Idi, vreme je“ Marije Jovanović, solidna je) i dva sata sna.
„Nisi valjda pročitao celu onu knjigu“, rekao mi je simpatični bucko od desetak godina do mene. Volim da čitam, ali ne baš osam sati u cugu, no sada nije bilo mnogo drugog izbora. Treba mi i knjiga za povratak, javite se sa preporukama, možda i ovde nešto pazarim.
Koleginica Jela i ja bili smo kao na iglama dok nam koferi nisu izašli, i to u foto-finišu, dok nas je još samo nekoliko čekalo. Ona vrsta bojazni koja raste postepeno dok se više ne šališ kao u početku, ali je zaboraviš one sekunde kad ugledaš kofer. Ako ga ne ugledaš, kao ja 2016. godine na istoj toj traci, onda na svako sledeće putovanje u ručnom prtljagu nosiš gaće, čarape i jednu presvlaku. Ono o jogurtu i duvanju, znate već.
Taksi ili metro? Ni jedno ni drugo, ispostaviće se, na aerodromu nas je čekao Jelin prijatelj Srđan, Onako smlavljene posle puta, momentalno je uspeo da nas digne, toliko pozitivnu energiju emituje dečko, i ništa mu nije teško.
Ispričao nam je jednu od onih priča koja čini da se osmehneš na život i pomisliš da možda i nije sve tako crno u opštem ludilu koje nas okružuje. Došao je na „work&travel“, radio je neke selidbe ceo dan i tako smrdljiv sedeo u metrou. I video devojku koja mu se veoma dopala, nešto su se malo njuškali pogledima, kako jedan moj dragi prijatelj voli da kaže.
„A nije mi ovo Kraljevo, kao srešću je u gradu. Ako sad ne pokušam, nikad je više neću videti“, smeje se.
Mozgao je malo kako i šta, potom napisao svoj broj na parčetu papira i predao joj ga kada je izlazio iz metroa. Pa šta bude! Sedam dana kasnije bio je poziv, a koju godinu kasnije i zajednički potomak, preslatki dečak rođen u braku Srbina i Haićanke – nema ni dve godine, a već u kući sluša engleski, francuski i srpski.
Odbacio nas je Srđan do smeštaja, malo smo se namučili sa ključem, uvek mora malo frkice da bude na startu, tako to ide. Vidim da Dare i Lu kukaju na smeštaj u Manili, ja ne mogu da se žalim – em je čisto i lepo, em je jako blizu linije metroa koja vodi direktno i na US open, ali i na Menhetn.
Došli smo u subotu ujutru, pokupili akreditacije i oduševili ljude koji tu rade sa tri krofne iz Dunkin’ Donuts, a onda sam Jeli odradio mini turu predstavljanja celog kompleksa.
Jeste prošlo četiri godine, ali skoro ništa se nije promenilo – atmosfera šoua, veseli ljudi, grandiozni stadioni, ušuškani sporedni tereni…
…I mnogo prostora za stvaranje novih uspomena.
