„Padne li noć preko noževa/jedan fenjer ide/da me nađe izgubljenog.” Nošeni stihovima kojima je predosetio smrt, a posvetio ih majci, idemo ka Gornjem Selu u prizrenskoj opštini, u Sredačkoj župi, rodnom mestu Lazara Vučkovića, pesnika i novinara, koga su 1966. godine odnele vode Ohridskog jezera.
Tragično je stradao tokom Struških večeri s nepunih 29 godina. Lazareva smrt obavijena je velom tajne, koja ni posle 57 godina nije razjašnjena. Bio je neplivač, a u čamcu u kojem je bio i Oskar Davičo i još petoro pesnika, nestao je u vodi zagrljen s Blažom Šćepanovićem, crnogorskim mladim poetom.
Podno same Šar-planine stižemo u maglom pokriveno Gornje Selo, dok za nama ostaju Prizren, manastir Sveti arhangeli, sela Rečane, Sredska, Mušnikovo. Na raskrsnici puteva ka Prizrenu i Štrpcu, koje deli planinski prevoj Prevalac, uz samu Prizrensku Bistricu ugnezdilo se Gornje Selo, sa gornjom i donjom mahalom, u kojem je među stotinak Bošnjaka ostala da živi samo jedna Srpkinja. Ovo selo pominje se još u 13. veku, u Svetoarhanđelskoj povelji cara Stefana Dušana, a u njemu je 1937. godine rođen Lazar Vučković.
Na nadmorskoj visini od 1.200 metara, dok se tek razdanjuje i dok se prkosno bude čuveni verni psi šarplaninci, pred kućom smo Sevdalinke Veljković (84), sestre Lazareve. Dočekuje nas u crnini, u dve godine preminuli su joj sin i brat Slobodan. Sin joj je naprasno preminuo, radio je kao ekonomista u Kragujevcu.
„Kako da ne umre, kad se seljakao? Izbegli smo 1999, kad nijedan Srbin u selu nije ostao, morali smo pred vatrom da bežimo. Otišao je u Kragujevac, ali patio je sve ove godine za rodnim krajem. Tuga ga je odnela”, govori Sevdalinka, koja je svoj novi dom davnih godina prošlog veka našla na samo nekoliko metara od roditeljske kuće u kojoj je i Lazar stasavao, gde su joj oca, solunskog ratnika, mučili, proglasili četnikom i koji je u 45. godini „od zuluma” preminuo.
Pred kućom bukovi balvani, spremljeni za zimu. Bude Sevdalinka u selu preko godine, dok zima i smetovi ne krenu. Smetovi na Šari budu i po nekoliko metara, a iz Gornjeg Sela se izlazi samo po lekove i kod lekara. Ovde sneg kopni tek o Đurđevdanu.
Posle smrti sina jedinca, Sevdalinka, kojoj je crna šamija zabradila od tuge usahlo lice, više vremena boravi kod ćerke Ljiljane Stojanović, unuke Milice, profesorke srpskog jezika u Štrpcu, i zeta, u njihovom domu.
Do Štrpca ima 16 kilometara, koliko ima i do Prizrena.
Nemamo vremena za sedenje, već kaldrmisanim, uskim sokacima grabimo ka groblju, gde se sahranjuju i Srbi iz Gornje i Donje mahale. U Gornjoj mahali nijednog Srbina više nema.
Razređen, svež planinski vazduh u oktobarsko jutro steže grudi, obamrla snaga. Huči Bistrica, a za nama ostaju vremenom dotrajale, ali i tek sagrađene kuće Bošnjaka, kojih u selu ima više od stotinu. Do rata je u Gornjem Selu bilo oko 300 srpskih duša, koje su albanski ekstremisti proterali. Srbi, vredni domaćini, uglavnom stočari i pečalbari, u jednom danu su ostali bez svega. Bez kuća, imovine, zemlje, stoke. Sve je nestalo u junu 1999. godine, pred očima vojnika Kfora, sve je sagorelo pred očima međunarodne zajednice.
Ječala je i tada Šar-planina, ječalo je Gornje Selo.
Prvi Srbi su se vratili 2002. godine. Vratili su se Sevdalinkin brat Slobodan i snaja Ivanka, koja je od tada s mužem ponovo počela da se kući i koja je preko cele godine tu.
Kaldrmisanim sokacima, dok sunce izbija, stižemo do groblja, preko mostića na Bistrici, preskačući u šiblje zarasle plotove. Gazimo po popadalim raspuklim orasima, po neobranim jabukama. Pršte pod nogama ugnjilele kruške.
U daljini se čuje rika volova.
Pred grobom smo Lazara Vučkovića. Svake godine, krajem septembra ili početkom oktobra, pesnički karavan u njegovu čast dolazi u Gornje Selo. Govore pesnici svoje stihove, odaju poštu Lazaru. Na groblju, tu u selu, dok jato vrana nadleće krenuše stihovi Novice Kitića i Vladana Rakića.
„Živeće Lazar, dok je pesama njegovih. Dok je Gornjeg Sela, dok je Prizrena i Sredačke Župe, biće i Lazara, čuje se na grobu Lazara Vučkovića, pesnika i novinara „Jedinstva”, koji je ostao upamćen po reportažama o rodnom kraju, o pečalbarskim danima žitelja Sredačke župe.
Na grobu venac, na postamentu jedna crvena ruža.
Vraćamo se, a pred nama je Crkva Svetog Đorđa, zatvorena.
„Do pre mesec dana sam zvonila svake nedelje i praznicima. Sad me zdravlje izdaje. Pre mene je zvonio muž Slobodan”, govori nam u dvorištu okupanom suncem, u bojama jesenjeg cveća koje se pružilo od visoke kapije do ulaza u kuću, Ivanka Vučković, koja se s mužem Slobodanom prva vratila u selo, pre 21 godinu.
„Sve su nas oterali. Skoro svaka kuća je bila zapaljena. Došli smo na zgarište, ali zahvaljujući državi dobili smo novu kuću. Počeli smo iznova. Radili u bašti, sadili pasulj, kukuruz, držali nešto stoke, a onda vremenom batalili. Nekada se ovde Šara belela od ovaca. Svaka kuća je imala stado. Ponaosob smo znali kako se svaka ovca, svako jagnje zove. Školovali decu, radili od zore do mraka, srećni bili. Sada sam sama. Jedina Srpkinja u selu preko cele godine. Dok mi je muž bio živ, sve je drugačije bilo. Ali, pre pola godine odnese ga bolest”, govori Ivanka, tu pored rodne kuće svog muža, brata Lazarevog, pored kuće koja je zapaljena 1999. Na njoj još sablasno vire nagorele grede.
Ovde su vetrovi orkanski, a zime jake i oštre.
U selu je i osmogodišnja škola. U prvi razred je upisan samo jedan dečak. Priča Ivanka da se i mladi Bošnjaci sele. Odlaze u zemlje Zapada. Mnogi, stariji, za decom, čujemo, od januara sledeće godine odlaze.
„Nemam nikakvih problema s komšijama. Ovde vekovima zajedno živimo. Dolaze mi, idem kod njih. Kupe mi šta treba, a i ja sam tu za svakog”, govori i nudi nas posluženjem spremljenim za goste, za pesnike, za „pesnički karavan”, spremljenim kako i običaji nalažu.
„Uzmite, valja se, za dušu našeg Lazara”, prinose svakom ponaosob tanjire s hranom sestričina Ljiljana i njena ćerka Milica.
Ugrejalo miholjsko sunce, čuju se tek malobrojni glasovi komšija Bošnjaka. Nekada selo sa više od 50 srpskih kuća, u kojima je bilo po petoro, šestoro i više dece, ostalo je na jednoj srpskoj duši. Leti dolaze Srbi sa svih strana. Tad Gornje Selo ponovo živne. Ali, nakratko.
Ivanka ima troje dece. Nisu sa njom. Sinovi se oženili, ćerka se udala. Ostalo Gornje Selo sada sa jednom srpskom dušom. Sa dve, kad i Sevdalinka tu bude. Njih dve u jesenjim kasnim satima, tu podno Prevalca, nadomak Arhangela, uz plahovitu Bistricu, vraćaju sećanja na nekadašnje dane.
Ponovo smo ka Prizrenu. Ostavljamo Gornje Selo, Sevdalinku i Ivanku, dok za nama huči Prizrenska Bistrica.
Dočekuju nas u Prizrenskoj bogosloviji, gde Rada Komazec, glavna i odgovorna urednica jedinog srpskog lista na Kosovu i Metohiji i direktorka NIP „Jedinstvo”, svečano otvara ovogodišnji pesnički karavan „Lazar Vučković”, koji se tradicionalno održava 55. godinu zaredom.
Vladika Teodosije je blagoslovio održavanje, uz dobrodošlicu zamenika rektora, protojereja Isidora.
„Vučković je bio pesnik i novinar ’Jedinstva’, gde se na požutelim stranicama čuvaju njegove divne reportaže, ljudske topline o njegovom zavičaju, o malim, običnim ljudima, o pečalbarima o kojima je pisao. Ovo je sveta zemlja. Naša novinska kuća je 79 godina na straži očuvanja srpskog jezika, srpskog pisma. Naša ćirilica je vezivno tkivo koje će biti luča novim pokoljenjima”, rekla je Rada Komazec otvarajući pesničke susrete.
