Stojim pred svojom kućom u noći, i strepim. „Da li su moji živi?” Na meni francuska uniforma, šlem, karabin, dve bombe. Drhtim ali kucam na vrata i čujem majčin glas: „Ko je?” Vojnik, rekoh, otvori.
Na pragu spazih majku, tri sestre i najmlađeg brata. Sestra Zorka polete u zagrljaj, kliče: „Živojine, brate…” Poljubih majku u ruku i obraz. Noćas je 23. oktobar 1918. Iz ovog doma otišao sam pre više od četiri godine a došao samo na dan, tek da ih vidim, jer rat još traje.
Nešto ranije, uoči onog sudbonosnog juriša, ja, redov Živojin Lazić iz Sankovića kod Mionice, ležim u rovu ispod Sokolca i gledam nebo: avijatičari izviđaju bugarske rovove. Francuska teška artiljerija gađa preko Sokolca. Svi znamo tajnu: napad će početi u zoru. Uoči, komandir Đorđe Đorđević, kapetan prve klase i Nišlija, održa mali govor: „Junaci moji, sutra ćemo, u ime Boga, krenuti iz ove jaruge i izbiti na Sokolac. Odatle, sa vrha, vidi se otadžbina.”
Večera je stigla oko ponoći, ali niko i ne pomišlja na jelo. Mislimo na Sokolac, na taj strašni, nezadrživi juriš na Bugare, koji nas čekaju na čukama. Do mene je moj drug Đuro Drezgić, Mačvanin. Nikad nije hteo da kopa zaklon. Kažem mu: E, moj Đuro, dođe vreme da i mi više ne kopamo te zaklone.
Krenusmo, vatra, glasovi, lomljava, jauci. Ranjeni su Ivan Ninković i Ilija Protić, viču: „Pozdravite rodnu grudu…” Niko ne zaostaje, gazi napred, seče, lomi. Naša artiljerija i avijacija tuku čitavog dana. Uveče, uskočismo u prve rovove. Bugari u rasulu: neki beže, drugi se ne predaju, idu na bajonet. Izbismo na Sokolac. Mića Mićović iz Ježevice, grlat čovek, stavi dva prsta u usta te zviznu, a zatim viknu: „Tamo je otadžbina.” Ali Bugari se ne predaju tako lako. Treći je dan kako krklja na Sokolcu, padoše još dve kose. Idemo nezadrživo sve dalje, stuštismo se prema selima Vitojevo i Fočište. Bugari sad beže, ostavljaju magacine s namirnicama. Veliko mi je srce i mnogo mi je lep taj septembar.
A neki minuli septembar, dve godine ranije… Bože, kad se samo setim. U sastavu divizije Peti puk vodi borbu pod Kajmakčalanom. U jednoj livadi naiđem na grob druga i prijatelja Radoja Ćosića. Nije sahranjen kako bi moralo, noge mu vire iz rake. Kraj njega gomila čaura. Pozovem Nikolu Grbića i kažem mu da ne smemo ovako da ga ostavimo. Nađosmo kamenu ploču i pokrismo večnu kuću.
Kajmakčalan, kota 2225, vetar i magla. Artiljerija je isterala Bugare iz rovova, blizu su, na 200 metara od nas. Trebalo je da krenemo u napad oko tri sata posle ponoći. Kad ono, pukovski ordonans javi da neće biti napada do daljeg naređenja. U zoru, oko četiri sata, napadoše Bugari desno krilo Petog kupa i Treći bataljon Sedamnaestog puka. Uskočiše u naše rovove, naši mitraljesci ostaviše oružje. Jedan Bugarin skočio na mene, kidiše, hoće zubima da me zakolje. Skinem ga bajonetom. Popeh se uz sprovodnicu pa bacim bombu, među Bugarima metež.
Potrčim niz poljanu i nađem komandira, ranjenog, ne može dalje. Dovučem ga do jedne sprovodnice i tu čujem glas komandanta bataljona Popovića, zapoveda brzu paljbu. Osu se polje leševima, Bugari su bili sravnjeni sa zemljom, ali popadaše i naši. Potpukovnik Dragoljub Marković teško ranjen, opkoljen Bugarima, pozivaju ga da se preda. On gađa iz revolvera, do poslednjeg metka, ali bomba ga je raznela. Iz moje čete ranjeni su potporučnik Sveta Milosavljević i kapetan Dragoljub Protić, poginuli su poručnik Dragić Matić iz Osečine, potporučnik-akademac Desko, Božidar Gojković iz Vrtiglave, Dragomir Stefanović iz Vukišića, David Jovanović iz Svileuve, Miloje Branković, Dragoljub Bajić… Tu sam našao i desnu ruku komandanta bataljona, noge odvojene od tela.
Još ranije, sećanje seže do onih mučnih dana zime 1916. kad smo se osvrtali za otadžbinom. Zadržali smo se u Podgorici, pa onda prema Skadru. Vojnici gladni, goli, bosi, umiru kraj puta. Nikog nema da ih sahrani, gaze ih konji. Vaške nas pojedoše. Prolazimo Brdice, Bušat, padamo u Leđengrad. Tu dobismo brašno, porciju na tri vojnika. Na šatorskom krilu zakuvasmo ga kišom koja lije kao iz bakrača. Venjom naložismo vatru, zapretosmo hleb u pepeo i zadremasmo.
Živojin Lazić je svoju ratnu oluju ispričao čačanskom književniku Antoniju Đuriću pre nego što je 1983, kad je imao 86 godina, peške otišao na Kajmakčalan, putujući 23 dana, da bi se poklonio senima svojih drugova.
