Velimir Erić iz Suvog Dola kod Blaca, iako u svojoj 85. godini, svakodnevno radi u svojim voćnjacima, gde obrađuje tri hektara šljive koristeći zastarelu mehanizaciju i ručne alate, što je danas retka pojava. Erić se ne oslanja na najamne radnike, već sve poslove u šljivicima obavlja samostalno, zbog čega njegov trud i posvećenost izazivaju poštovanje u celom kraju.
U vreme kada mnogi njegovi vršnjaci uživaju u penzionerskim danima, Velimir ne pomišlja da odustane od poljoprivrednih radova, svakog jutra ustaje u pola pet i odlazi u svoje voćnjake, gde s neverovatnom energijom i strašću obrađuje tri hektara šljive, a njegovi jedini pomoćnici su stari traktor, plug, dotrajala prskalica i ručni alati – kosa, riljač, motika i budak.
– Prve šljivake sam zasadio pre dve-tri decenije i otada se borim da ih održim u savršenom stanju i obnovim novim zasadima. Iako je mehanizacija zastarela i sve češće se kvari, a zdravlje me ponekad izdaje, ne dozvoljavam da mi šljivici zarastu u korov. Danas sam ručno pokosio voćnjak sa 200 mladih sadnica. Borim se dokle god mogu – kaže Velimir.
Njegova upornost izaziva poštovanje među lokalnim poljoprivrednicima, a šljivici koje je sam zasadio i održava ih primer su rada i predanosti.
Ono što ga brine više od posla koji radi tokom čitave godine u njivi jeste otkupna cena šljive, jer je ove godine i pored dobrog kvaliteta dobio samo 17 dinara po kilogramu.
– Za čoveka koji ulaže toliko truda, to je neprimereno niska cena, ali nastaviću da radim dok me zdravlje služi. Nije lako, ali kako bih mogao da ostavim ovo za mene najvrednije bogatstvo – kaže Velimir.
Za njega rad u voćnjaku nije samo fizički posao već i način da ostane povezan s prirodom i da oseća vrednost svoga rada, jer svaki plod ima svoju priču, svaki kilogram šljive predstavlja deo njega.
U voćnjaku je od ranog proleća sve do kasne jeseni, pa iako prodaje svoje voće po niskoj ceni, smatra da se njegova vrednost kao radnika i čoveka ne može meriti novcem. Velimir ima decu koja žive sa svojim porodicama u Beogradu, ali on ne razmišlja o napuštanju svog sela.
– Ne bih mogao da zamislim život u gradu. Ovde je mir, svež vazduh, a ja uživam kada šljiva cveta i rađa – dodaje.
Penziju je zaradio radeći u nekadašnjem „Autotransportu”, ali njegova prva i prava ljubav je rad na njivi u svom selu.
– Kada mi se desi da sedim nekoliko dana i ništa ne radim, ja sam bolestan. Ovde je milina živeti, volim kad šljiva cveta, kada rodi. Ja sa svoje terase gledam na Jastrebac, Kopaonik, Radan planinu, vazduh je zdrav i čist. Žalosno je što ima sve manje mladih ljudi koji žele da se bave poljoprivredom. Sela se prazne, ljudi nam odlaze, ostaju samo staračka domaćinstva, a i većina odustaje od svojih zasada jer se ne isplati da ih rade – dodaje Velimir.
