Moj otac se uvek šalio kako će se moja autobiografija zvati „Hladno parče pice” jer mi ne gine da budem animator na rođendanima budući da u glumi nema dovoljno posla, priča Miona Marković
Najlepše je kada se spoji more i pozorište. Uzbudljivo mi je svako novo gostovanje, jer je susret sa publikom uvek drugačiji. Kada igrate na otvorenom prostoru, pod vedrim nebom, uz miris čempresa, kao što je bilo u slučaju predstave „Obraćanje naciji” u Budvi i Tivtu, osećaj je pojačan, iako ne čujete tako dobro reakcije zbog nedostatka akustike na sceni na otvorenom.
Spontana, mlada glumica Miona Marković ovako je za „Politiku” komentarisala gostovanje predstave Ateljea 212: „Obraćanje naciji” Askanija Čelestinija u režiji Bojana Đorđeva na sceni između crkava u okviru 38. izdanja „Grad teatra” u Budvi, odnosno dve večeri kasnije na Letnjoj pozornici u Tivtu, u okviru festivala „Purgatorije”.
Predstava „Obraćanje naciji” sastoji se od kratkih monologa odabranih iz istoimene drame i zbirke „Hodam u koloni” italijanskog glumca, reditelja i dramskog pisca Askanija Čelestinija. Priče iz svakodnevice slikaju našu sadašnjost, a Miona Marković tumači lepu devojku sa ašovom. Koliko je zahtevno ostvariti se u ovoj scenskoj priči sastavljenoj od monologa, naša sagovornica kaže:
– Predstava „Obraćanje naciji” jeste hit predstava, sa deset glumaca na sceni. Njenoj popularnosti posebno doprinosi Čelesitinijev tekst koji udara prstom u oko. Sve što društvo „nagriza” autor je duhovito, ubojito napisao…. gradeći posebnu scensku formu.
Miona Marković potiče iz umetničke porodice. Njen deda Jovan Marković je scenarista, otac Predrag Marković istoričar, a tetka Milena Marković nagrađivana dramska autorka… To, ipak, nije bila olakšavajuća okolnost kada je ova mlada umetnica istrajavala u želji da svoju profesionalnu trajnost posveti: glumi.
– Oduvek sam volela scenu i sve što ima veze s njom. Maštala sam da pevam i plešem, plišana šargarepa mi je bila mikrofon, a dok sam išla na karate zamišljala sam kako radim piruete u životu. Sa nekih 12 godina otkrila sam glumu igrajući u školskim predstavama i osetila prvi put šta je to kad publika reaguje. Išla sam u „Dadov”, pa u dramski studio kod Neše Nenadovića, zatim u Pančevo, na časove glume kod Jasmine Večanski… Svi su, ipak, mislili da je moja opsesija glumom samo jedna faza koja će proći. Shvatili su tek posle mog drugog pada na prijemnom ispitu da to nikako neće proći, na kraju Fakultet dramskih umetnosti sam upisala iz trećeg pokušaja priča Miona Marković.
–Moj otac se uvek šalio kako će se moja autobiografija zvati „Hladno parče pice” jer mi ne gine da budem animator na rođendanima budući da u glumi nema dovoljno posla. Uvek sam mu odgovarala da upravo to što imam autobiografiju znači da ću uspeti i da je možda hladno parče pice samo početak. Jednom sam, zaista, menjala drugaricu koja je radila kao animator u dečjoj igraonici i tvrdim da je to jedno od najnapornijih zanimanja – priča Miona Marković koja je diplomirala glumu na FDU u klasi Dragana Petrovića Peleta zajedno sa Jovanom Jovanovićem, Ivom Ilinčić, Nedimom Nezirovićem, Amarom Ćorovićem…
Iza Mione Marković je lepa pozorišna lepeza likova i predstava. U mjuziklu „Cigani lete u nebo” u režiji Vladimira Lazića na sceni Pozorišta na Terazijama već četiri godine tumači Radu. U delu „Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića u režiji Jagoša Markovića, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra Tomaniju. Deo je ekipe predstave „Deca” po delu Milene Marković, svestrane Irene Popović u Narodnom pozorištu u Beogradu. Tu je i diplomska predstava „Aj Karmela” Hosea Sančeza Sinistera o dvoje putujućih glumaca koji tokom Španskog rata obilaze mala naseljena mesta i izvode svoje duhovite varijetete, a radila ju je sa kolegom Jovanom Jovanovićem i s njim krstari scenama u zemlji, regionu i šire.
Zanimljive su i njene filmske uloge: Ana Marija, Kristina, Zora, Ana, princeza Jelena u filmovima: Ljubavnik”, „Draž”, „Jutro će promeniti sve”, „Koreni”, „Žigosani u reketu”, „Kralj Petar Prvi”…
– Lepota moga posla je u tome što kroz scensku igru mogu da se transformišem, da se menjam na razne načine i uvek budem drugačija. I svaka predstava koju igramo sama po sebi je drugačija. Ne čeznem za klasičnim likovima, ali volela bih da se ogledam u sudbinama junakinja poput Hede Gabler, Ane Karenjine ili, recimo, Sofke. Smatram da je pozorište lekovito, jer prepoznajemo i sebe na sceni. I mi glumci negde sami sebe lečimo u susretu sa publikom. Svako od nas ima neku sliku sa kojom se nosi. Fizička strana je prva, ona spoljašnja opcija. Može nekada da bude deo unutrašnjeg nemira. Ja, uz sve to, i dalje istrajavam na svom samopouzdanju. Imala sam, kao i svaka mlada žena, svoje nedoumice. Devojke generalno ne vole kako izgledaju, ali u jednom trenutku sve to prođe, kaže Miona Marković koja ima nove umetničke planove već od rane jeseni.
