Zbilo se kao po staroj izreci – Dok pametan razmišlja, budala već načini neko herojsko delo. Ili bar po onoj – Ko pre devojci… Jer, opet su nas pretekli! I mada se zna da je prva kafana na tlu Evrope, a posle onih u Meki i Kairu treća u svetu, osvanula u Beogradu, Parižani su se dosetili pre nas da svoje bistroe proglase za nematerijalnu kulturnu baštinu, pa da uz pomoć vlade i nekog svog ministarstva zauzmu red pred vratima Uneska očekujući povoljan ishod! O tome nas je obavestio Alan Fonten, predsednik rečene asocijacije opširnim intervjuom. A mi? Valjda smo imali preča posla – proglašavanje pevanja uz gusle za kulturno nasleđe, na primer?!
Zašto bismo beogradske, ali i ostale stare i ugledne srpske kafane smeštali na spisak nematerijalnih, pa i materijalnih kulturnih dobara? Razloga je više, a pre svih je onaj da je prva kafana u Beogradu otvorena već 1522. godine, a u Francuskoj, u Marselju, 142 godine kasnije, i stolećima pre pariskih bistroa koji nastaju tek od kraja pretprošlog veka. Što je najgore, iako se zna kad je otvorena, ne zna se gde se nalazio taj „povesni artefakt”, a najtačnije odredište je „negde na Dunavskoj Jaliji”, na današnjem Dorćolu.
Ispada kao da se stidimo sopstvene istorije pa je zato, namerno ili nesvesno, zanemarujemo ako nije nakićena junaštvom i natopljena krvlju.
Pozorišne predstave
Možda je tome doprinelo uverenje da su kafane svratišta u kojima caruju poroci, prostakluk i svakojake niske strasti? Pogrešno! U Velikoj pivari – a ne u Narodnom pozorištu, kako nas uveravaju – koja je podignuta u vreme vladavine knjaza Miloša (i s njegovim učešćem, pa su je nazivali i Knjaževska pivara), a bila je pri dnu današnje Balkanske, na uglu s Ulicom admirala Geprata, priređena je sredinom pretprošlog veka, sve uz zalaganje Joakima Vujića, prva pozorišna predstava u novoj Srbiji.
Samo godinu dana od fantastičnog izuma braće Limijer i šest meseci nakon pariske premijere trominutnog „Ulaska voza u železničku stanicu”, u beogradskoj kafani „Zlatan krst”, na Terazijama, predstavljene su te čudesne „pokretne slike” i ovdašnjem narodu.
Beogradske kafane su izvojevale i prvu pobedu boraca za ženska prava! Dogodilo se to 1884. godine, kada su braća Savić, zakupci „Balkana”, dobili do tada nezamislivu dozvolu da u njoj zapošljavaju i žensku čeljad!
U kafani „Barajevo” redovan gost bio je i akademik Kosta Todorović, epidemiolog koji je 1972. godine prvi prepoznao simptome velikih boginja jer je tada bio jedini lekar koji je imao ikakvo iskustvo s njima zato što ih je upoznao tokom Velikog rata. Zahvaljujući njemu sprečeno je širenje opake rednje i predupređen veći broj mogućih žrtava, ne samo u Srbiji.
Među akcionarima nekada čuvene kafane „Vardar”, ne bez razloga, bio je i kralj Aleksandar Karađorđević.
Kafanu „Prozor” uz negdašnju „Kod Ginića” proslavili su novinari i grafički radnici „Politike”, a poznata je i po tome što je iz nje početkom 1935. godine Dobrosav Simić pokrenuo satirični list „Ošišani jež”.
Neuglednu kafanu „Takovo” prosvetljivali su i tada ugledni gosti – Stevan Sremac, Đura Jakšić, Jova i Vojislav Ilić… Ispredaju se priče da su, navodno, neka njihova dela nastajala upravo tu, za kafanskim stolom, ali je u njih teško poverovati: pre će biti da su im u kafani vrcale ideje, a oni ih nad kariranim stolnjacima samo pojili da ne iščile i ne zagube se.
U krčmu „Bajlonov kladenac” navraćao je književnik Bora Stanković, jedno vreme poreski službenik Bajlonijeve pivare s druge strane ulice, pa je njegovo poprsje godinama krasilo novu a već zatvorenu pivnicu iza stare hmeljare.
U „Stambol kapiji”, tadašnjem restoranu hotela „Imperijal”, sedeo je i ručavao Nikola Tesla prilikom svoje jedine i prekratke posete Beogradu, a u „Domovini” su stolovali neki od najuglednijih profesora i saradnika, ali i studenata tehničkih fakulteta iz komšiluka.
U „Srpskoj kafani” je taborovalo društvo iz Ateljea 212, ali i gosti beogradskog Bitefa, velikani svetske pozorišne scene čije je fotografije pokojni Milo Vlahović, doživotni upravnik, čuvao u porodičnom albumu. A dve stolice za tesnim stolom levo od izloga na kojima su najčešće sedeli Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić, veliki glumci, nakon neumitnog odlaska bile su izlivene u bronzi. Tu, a ne u Pozorišnom muzeju!
Ima li likovnog umetnika koji nije zalazio u „Grčku kraljicu”?! Ako postoji takav, nek se javi, popiće čašćavanje u „?”… Ili bi trebalo da bude obratno?
Strumičkoj ulici i kvartovima Čubura, Zeleni venac i Cvetko imena su nadenuta po istoimenim znamenitim kafanama, a nisu jedini…
Samo je stara kuća Manojla Manaka u Savamali, u kojoj je gazda držao pekaru i kafanu, spasena i pretvorena u muzej, ali etnografski, ne služe ni hranu ni piće gostima, kad im naiđu.
Tih istinitih priča pretočenih u legende ima bezbroj, taman za neki višetomni almanah, ali još se nije rodio neko dovoljno uporan da istraje u sakupljanju podataka i sastavljanju takvog kapitalnog dela (kao svojevremeno Ben Akiba).
Partijske adrese
Već spomenuta predubeđenja o kafanama kao leglima poroka i niskih strasti donekle su podstaknuta pisanjem Branislava Nušića, najpoznatijeg i najčešće citiranog srpskog „kafanologa”. A, između ostalog, opisivao je porast uticaja beogradskih kafana na politički život zemlje izvan stega i pravila parlamentarizma, što im je davalo dodatni podstrek, te su ta draga mesta bila i stranački obeležena. Tako se znalo gde taboruju naprednjaci, gde su se ušančili liberali, u kojoj mitinguju radikali, i pred kojima od njih protestuju socijalisti.
Ali, tako je bilo i drugde, pa su britanske vlasti još sedamdesetih godina 17. veka, povodom tog „legla političkih nemira”, počele da izdaju proklamacije organima reda da obrate pažnju na kafanske razgovore, o čemu svedoči Dubravka Stojanović u svojoj studiji „Kaldrma i asfalt”, pri tom ne spominjući da je i kod nas bilo slično, samo što su naredbe bile tajne a organi javni, dakle i manje revnosni.
I danas je manje-više slično, samo što je lepše upakovano i ne vidi se spolja, pa bi neko mogao pomisliti da nisu kafane pobegle od politike, već da je zlosrećna politika blagovremeno utekla iz njih! Od tih tekovina ostali su samo žbiri, ali toliko su se navikli na veseli ambijent „starog radnog mesta” da ih je gotovo nemoguće najuriti iz objekta i poveriti im da se bave ičim ozbiljnijim.
Zaboravilo se da je u sali Velike pivare 1858. godine održana čuvena Svetoandrejska skupština! Valjda zato što je neugledno zdanje srušeno?
Saznalo se da je veliki štrajk u Prvoj srpskoj šećerani 1905. godine bio smišljen i da je njime rukovođeno iz kafane „Velika Čukarica”, a ne iz sindikalne organizacije „Jedinstvo”, kako se dugo učilo u školama. Sada se zna i da ga nije organizovao Dimitrije Tucović već Krsta Cicvarić, ali je opanjkan kao anarhosindikalista i izbrisan iz povesti – kao i kafana.
Nažalost, umesto da ih obnovimo i konzerviramo, a neke stavimo pod staklena zvona, mi te spomenike rušimo, zatvaramo ili im menjamo namenu i nazive.
Zato ne deluje sasvim suludo ideja da i mi osnujemo udruženje koje bi se bavilo očuvanjem starih kafana, njihovih imena i lika, a zatim smeštanjem u vrednosti naše kulturne baštine.
Jer, zna se da Italijani ne dolaze kod nas da bi uživali u probranim specijalitetima italijanske kuhinje, ili Irci kako bi proverili kvalitet džina po „irskim pabovima”, a ni Kinezi da kušaju jela svoje kuhinje (koja su pripremljena na srpski način). Nisu ludi. Kao ni Parižani, kad su ustali u odbranu svojih bistroa…
