Pod metaforičnim naslovom „Opasne veze“, Beogradsko dramsko pozorište otvara novu sezonu 2024. premijerom komada „Ljudi bez grobova“, a ovu adaptaciju nagrađivanog romana Enesa Halilovića videćemo 10. februara na Maloj sceni „Predrag Pepi Laković“, u režiji Stevana Bodrože.
Kuriozitet ove predstave mogao bi da bude u činjenici što je ona prva koprodukcija Regionalnog pozorišta Novi Pazar sa jednom velikom teatarskom kućom u Beogradu, a urađena je sa „mešovitom“ glumačkom ekipom, i već je doživela veliki uspeh na prvoj premijeri, 13. novembra pred novopazarskom publikom.
„Ljudi bez grobova“ najavljeni su na predstavljanju 11 premijera koje ćemo ove godine gledati na scenama pozorišta na Krstu, a kako je za Danas izjavio Enes Halilović, on je u ovaj projekat ušao sa strahom.
– Na kraju sam bio jako zadovoljan, drago mi je što sam video napetost i uzbuđenje koji na sceni traju dva sata, i što se neki deo mojih ideja prelio u predstavu. Zapravo, umetnost se hrani umetnošću. Reditelj Stevan Bodroža i dramaturzi Aleksandra Jovanović i Nina Plavanjac, uzeli su neka moja duboka osećanja iz romana i izneli ih na scenu. To tako funkcioniše u celoj istoriji umetnosti, i vrlo sam nestrpljiv da vidim reakcije beogradske publike – objašnjava poznati novopazarski i regionalni pisac.
Njegov roman „Ljudi bez grobova“ 2020. ovenčan je Vitalovom i Nagradom „Grigorije Božović“, a kako ističe za naš list, on je nastajao gotovo trideset godina na osnovu istinite priče o odmetniku i ubici, Numanu Numiću.
– U romanu se pojavljuju i druge ličnosti iz realnog života kao i neki realni događaji, i baziran je na dokumentarnosti, kao što je pad meteorita u dvorištu moje kuće ili streljanje đaka u Kragujevcu, koje je na neki način posredno vezano. Ali, pre svega, to je ljubavni roman nastao po istinitom događaju, a radnja se događa u okolini Novog Pazara. Ja sam još kao petnaestogodišnji dečak počeo da pravim skice o tom događaju, dvadeset šest godina sam prikupljao građu, a dve godine sam pisao.
Prema rečima Halilovića, „Ljudi bez grobova“ imaju jednu potku antičke drame, koju je vezao upravo za događaj u Drugom svetskom ratu, kroz Sofoklov hor glasova koji ne utiče direktno na radnju, ali ima jedan indirektan odnos sa ovom pričom.
– Mislim da je veoma bitno da se na neki način ponovo setimo stradale kragujevačke dece. u ovom svetu u kojem deca danas neprestano stradaju, od Ukrajine, Gaze i nadalje, a nedavno smo videli strašne tragedije i kod nas. Umetnost je, dakle, tu da nas podseti šta su žrtve, šta je ljubav, šta je tok sudbine. U središtu romana je, kako navodi, romantičarsko nasleđe o nesrećnoj ljubavi i herojskoj žrtvi junaka, tragična i romantična priča o životu i stradanju Numana Numića, ali i njegov sin ometen u govoru koji je doživeo teško i traumatično detinjstvo…
– Sve počinje od ljubavi, u nekoj „skici“ ovo je priča o mladiću koji je zavoleo devojku, ali bogati prosci su već došli kod njenog oca, a ona nije mogla da pogazi očevu reč. Zaljubljeni mladić nije podneo gubitak, odmetnuo se tužan, povređen, ponižen, i krenuo da puškom deli pravdu i nepravdu, a potera za njim trajalaje četrdeset sedam dana. Ali, ono što je fascinantno u ovoj ljubavnoj priči jeste želja i žudnja muškarca da ostvari bračnu vezu sa devojkom bez koje ne može da zamisli svoj život, i koja njega isto tako iskreno voli. U suštini, ova ljubavna tragedija je socijalna, njemu iz materijalnih razloga ta ljubav nije dozvoljena, on kreće da se sveti, i tu je jaka dimenzija neprihvatanja društvenih kodeksa i osvete. Događaj je potpuno istinit – kako čovek kome je oduzeto pravo da voli ide u zločin.
Halilović o tome piše iz perspektive njegovog sina i žene koja je dovedena da se uda za muškarca svesna da će uvek biti nevoljena, ali koja bi možda mogla da ga odvrati od osvete i zločina…
– To je pretraga za identitetom i sudbinom od koje se ne može pobeći, u jednom tragičnom svetu omeđenom siromaštvom, bedom, zabranama, u kojem ljudi nemaju šansu da promene svoj socijalni status, i na neki način ostaju „kodirani“, ponavljajući greške svojih predaka. Pišući o tome iz perspektive sina glavnog junaka i njegove žene pravim jedan razgovor sa Sofokleom, jer je pitanje očinstva i identiteta ključno u mom romanu.
O tome koliko naš današnji svet obeležavaju želja za osvetom, nepraštanje, društvene predrasude i ograde, Halilović kaže da njegovi „Ljudi bez grobova“ govore o tome da svako ljudsko biće želi da voli i bude voljeno, ali i kako se iz ljubavnig osećanja lako ode u nezaustavljivu mržnju.
– Svet u kojem živimo je takav kakav jeste, nepravda je mnogo i na svakom koraku, a pošto istorija neće sve da pamti, tu je umetnost koja važne stvari i događaje mora da čuva od zaborava i da svedoči. Ovaj roman dokazuje da nema ničega bizarnijeg i začudnijeg od same stvarnosti, a užas događaja o kojima govori i njegovih likova je u tome što oni nisu fikcija, nego su stvarni ljudi, i što se sve to zaista dogodilo – ističe Enes Halilović.
Autorska ekipa predstave
Beogradsku premijeru predstave „Ljudi bez grobova“ s nestrpljenjem i velikim zadovoljstvom, kako je istakao, čeka i Seadetin Mujezinović, direktor Regionalnog pozorišta Novi Pazar, a Halilovićeve junake na sceni oživeće Amar Ćorović, Aleksandar Jovanović, Dušan Živanić, Ema Muratović, Kristina Jevtović, Lemana Bećirović, Milena Pavlović, Nikola Mijatović, Rifat Rifatović i Haris Šećerović.
U autorskoj ekipi su i scenografkinja Zorana Petrov, kostimografkinja Tatjana Radišić, kompozitor Haris Šećerović, za scenski pokret je bila zadužena Aleksandra Arizanović, a za scenski govo: Dijana Marojević.
