Dve profesorke Filološke gimnazije sa svojim učenicima osvojile 97 republičkih nagrada na takmičenju „Književna olimpijada“

Za osam godina, koliko su sa učenicima učestvovale na takmičenjima iz književnosti „Književna olimpijada”, osvojile su zajedno 97 republičkih nagrada. Profesorka Filološke gimnazije Katarina Vučić kao mentorka ima 55 nagrada, a njena koleginica Mirjana Stakić Savković, koja takođe predaje u ovoj gimnaziji, 42.

Da je reč o nesvakidašnjim rezultatima svedoči podatak da je u konkurenciji nastavnika osnovnih škola najbolji rezultat u poslednjih 10 godina, koliko postoji „Književna olimpijada“, 16 osvojenih republičkih nagrada, koliko ima i trećeplasirani među nastavnicima srednjih škola.

Povodom jubileja ovog takmičenja Društvo za srpski jezik i književnost Srbije će danas (subota), na Republičkom zimskom seminaru dodeliti priznanja nastavnicima osnovnih i srednjih škola za zalaganje u radu s učenicima i natprosečne rezultate od školske 2012/13. do 2022/23. godine, među kojima su i naše sagovornice.

One ističu da je Društvo za srpski jezik i književnost jedino i zapazilo šta su u svom poslu uradile.

Osvajači republičkih nagrada dobijaju novčane nagrade Fonda za mlade talente. Koliko su, prema vašim procenama, dobili u ovih 10 godina vaši đaci i da li se neko setio da nagradi vas kao mentore?

Mirjana Stakić Savković: Učenici kojima sam bila mentor na „Književnoj olimpijadi“ za ovih osam godina osvojili su sigurno preko milion dinara. Verujem da je u ukupnom zbiru taj iznos znatno veći (imamo mnogo prvih nagrada), ali ne bih da licitiram. Divno je što deca koja se trude i mesecima dodatno rade, uče, intezivno čitaju, dobiju makar simboličko priznanje za postignute rezultate. Ako me pitate da li u mesecu u kojem osvojim 11 ili 12 državnih nagrada u jednom danu (a bilo je i takvih godina) lakše platim račune, odgovor je svakako ne. Naprotiv, dok počastim prijatelje za uspehe svojih đaka, moj račun je u većem minusu od uobičajenog, tako da me se uglavnom sete strogi pozivi iz banke…

Opština na kojoj radim ili živim, grad, država, ministarstvo…, za ove rezultate nisu ni čuli. Bolje je da verujem da je tako nego da jesu čuli, ali da ih ne zanima…I ne radi se samo o ignorisanju eventualne materijalne satisfakcije. Volela bih na primer da uporedim merljiva profesionalna postignuća svih nadređenih u prosvetnom sistemu u odnosu na kolege koje su ovom prilikom dobile nagrade Društva za svoj rad… Kada neko ima 55 ili 42 ili 16 ili 9 nagrada samo u jednoj oblasti svoga rada na državnom nivou, možda bi bilo logično da mu se makar dodeli i odgovarajuće zvanje, recimo zvanje savetnika.

Katarina Vučić: Ne znam koliko su moji đaci dobili, nikada se tom računicom nisam bavila. Moj rad, kao i rad mojih koleginica, ostao je bez ikakvog odjeka i podrške tokom svih prethodnih godina, kako u školi, tako i u široj zajedici. U nekim sredinama profesori dobijaju novčani iznos ili vaučere za svaku nagradu, što nije slučaj na opštini Savski venac, iako je jedna od opština sa najvećim prosečnim primanjima u zemlji, sa prosečnom neto zaradom duplo većom od profesorske plate. U svakom slučaju, ni učenici, ni ja, nismo bili vođeni novčanim pobudama. Kada sam stupila u školu, ja sam jednom zauvek razdvojila odnos prema profesiji i zalaganje, od plate.

Deca nisu kriva što nisam odabrala neki drugi posao sa drugačijom platom, niti što se u našem društvu rad u prosveti ne ceni, njima dugujem najbolje od sebe i njihova radoznalost me podstiče da dam sve od sebe. Pred sobom uvek imam svetle primere svojih profesora Jovana Deretića, Mila Lompara, Zorice Nestorović. Nekim beogradskim gimnazijalcima književnost su predavali Crnjanski, Nastasijević, a moji đaci nisu imali toliko sreće, zato nastojim da taj raspon makar umanjim, ako ne mogu da ga prevaziđem.

Kada su u pitanju takmičenja uvek se postavlja pitanje da li je za uspeh učenika zaslužan i nastavnik i u kojoj meri, jer ima primera da se učenici samostalno pripremaju, pa čak i da plaćaju privatne profesore. U kojoj meri ste radom i angažovanjem doprinele uspehu vaših đaka?

M. S. S. Od oktobra do maja održim na desetine dodatnih časova pripreme. Prošle godine moji učenici iz četiri odeljenja osvojili su 19 nagrada na gradskom i osam na republičkom nivou. Ove godine za gradsko takmičenje pripremam dvadeset jednog učenika. Kada je ovolika brojnost u pitanju, radi se o ozbiljnoj motivaciji i spremnosti za velike uloge. Prvi korak je čarolija u učionici. Ta saradnja i atmosfera prizivaju takmičare. A svaki moj takmičar iz svake generacije će vam reći da na pripreme kreće u jesenjoj jakni i sa priprema izlazi u sandalama. Nemoguće je da oni sami odgovore na zahteve koji neretko podrazumevaju mnogo učenja unapred, književnoteorijskih pojmova i tekstova koji još u učionicama nisu tumačeni, a traži se njihovo odlično poznavanje… U procesu takmičenja, pogotovo kada je mnogo đaka prizvano da u vremenu nečitanja izgara čitajući, nastavnik je trener koji za ruku uzme svoju ekipu i ne napušta je, svestan sopstvene odgovornosti: znanja, energije, vremena, psihološke podrške koju mora da im pruža.

K. V. Deca su nesigurna i nedovoljno svesna svojih potencijala. Zato je neophodna ličnost nastavnika da ih ohrabri, povede i da bude uz njih u trenutku uspeha ili mogućeg neuspeha. Najvećim podvigom u ambijentu u kojem živimo smatram sposobnost profesora da dete podstakne da se nadmeće, ne protiv drugih, već sa sobom samim, da se pokrene u pravcu jedne svoje duhovne ljubavi i da razume da ljubav prema knjizi zahteva volju i odricanje, ali donosi mnoge plodove. Opredeljenje za druženje sa velikim piscima je plemenita pasija i nije za svakoga, svojevrsni „šamar društvenom ukusu“, to je obitavanje u okruženju najumnijih i najboljih. Književnu olimpijadu razumevam samo kao jedan vid tog usmerenja.

Nastavnik je taj koji đaka motiviše i vodi kroz sve faze obrazovnog procesa, a pogotovu kada je reč o takmičenju. U pogledu znanja i podataka, on upućuje na relevantne izvore i vrši selekciju iz mora informacija koje ulaze u kontekst proučavanja književnosti. On razrešava đačke nedoumice i preuzima odgovornost na sebe. Najosetljiviji deo priče tiče se emocija i psihološke pripreme. Za tinejdžere su to veliki zalozi, a sa uloženim trudom rastu trema i očekivanja. Zato je presudan trenutak kada shvate da je svako ko se odvažio da učestvuje na „Olimpijadi“, već unapred na neki način pobedio.

Postoji predubeđenje da vam je lakše jer dobijate učenike koji su natprosečno zainteresovani za srpski jezik i književnost, pa je sa njima lakše raditi.

M. S. S. Volela bih da mogu da potvrdim ova predubeđenja. Međutim, razgovori sa učenicima ukazuju na to da većina njih našu školu upisuje zbog stranih, a ne zbog maternjeg jezika ili književnosti. Kada je o književnosti reč, predznanje sa kojim dođu u prvi razred je takvo da sve radimo ispočetka. S tim u vezi, njihova zainteresovanost najčešće se rasplamsava tek u učionicama Filološke gimnazije. A moje koleginice iz Stručnih veća za književnost i za srpski jezik su majstori svog posla, veliki znalci i posvećenici, pravo utočište za zainteresovane i inspiracija za podsticanje ljubavi prema srpskom jeziku i/ili književnosti. Sa tri časa književnosti nedeljno izvesno je da nemamo nikakvu logističku prednost u odnosu na kolege iz gimnazija ili srednjih stručnih škola. Razloge za, kako kažete, natprosečnu motivisanost naših učenika treba tražiti drugde: u entuzijazmu, pristupima i veštinama podučavanja profesora Filološke gimnazije.

K. V. Ukoliko bi to bilo tačno, trebalo bi približno iste rezultate očekivati i u drugim filološkim školama i odeljenjima u zemlji. Kada bismo među učenicima gimnazija sproveli istraživanje na početku školovanja, verujem da bismo dobili ujednačene rezultate u vezi sa interesovanjima za književnost i čitalačkim navikama. Pretežni deo učenika u Filološku gimnaziju dovede interesovanje za neki od 11 stranih jezika. Inicijalni testovi i iskustvo iz učionice pokazuju da stižu sa niskim predznanjem, ali nas to ne obeshrabruje.  Za mene je relevantno sa kakvim navikama i znanjima iz književnosti odlaze iz škole, jer to je ishod zajedničkog rada u učionici, ali i ulančavanja međupredmetnih kompetencija u kojima se tek prepoznaje to fino i jedinstveno filološko tkanje, zato uvek pred očima imam krajnji cilj. U gimnaziju deca stupaju sa 15 godina, i nije uvek lako razlučiti šta je talenat, a šta rezultat truda, rada i povoljnih okolnosti za razvoj sposobnosti. Vrlo često se dešava da se tek u trećoj ili četvrtoj godini razviju zapreteni darovi. Mnogo je takvih cvetova procvetalo u našoj školi.

Nastavnici se godinama žale da učenici ništa ne čitaju, o lektiri i da ne govorimo…Da li „kriza čitanja“ postoji i kod vaših đaka, jer i u ovom slučaju postoji uvreženo mišljenje da ste u prednosti jer učenici koji se upisuju u Filološku gimnaziju vole pisanu reč?

M. S. S. Ovo umnogome jeste vreme nečitanja i svet nečitača. I zato smatram da je danas ponajveći patriotski čin donihotovska istrajnost u raskrinkavanju ideje da je čitanje nevažno. Mnogo, mnogo više vremena i reči danas ulažem kako bih učenicima objasnila da čitanje i obrazovanje nisu stvar ocene. Čitamo za to kakvi ćemo biti roditelji, partneri, prijatelji, bake i deke… Šta ćemo umeti da kažemo, čujemo, prepoznamo, osetimo… Za to kako će nam biti sa nama samima… Za to koje ćemo izbore praviti i kakve ćemo odluke donositi. Čitamo da bismo postali i opstajali kao slobodni ljudi. Za koji centimetar uspravne kičme i parče neophodnog dostojanstva. Učenici me na početku slušaju zbunjeno, polako počinju da mi veruju, u trećem i četvrtom razredu uglavnom postajemo istomišljenici.

K. V. „Kriza čitanja“ je globalni fenomen i Filološka gimnazija nije izuzetak u tom smislu. Naši učenici su isto tako deo svoje generacije i dele navike vršnjaka. Zapravo, „kriza čitanja“ je u našoj školi možda i osetnija, jer u velikoj meri zavisimo od pročitane reči. Međutim, nije nemoguće prevazići je, ukoliko bi postojala jasna strategija, precizni i dosledni obrasci u pogledu ponašanja i kriterijuma. U nastavi književnosti čitanje dela je uslov svih uslova, jer bez čitanja ne može biti razgovora na književne teme, ni razmene mišljenja, izostaju misaoni i emotivni utisci, a sva književnoteorijska i književnoistorijska znanja postaju beskorisna.

Veliki je izazov ustaliti čitalačke navike i do tog se cilja može doći samo ukoliko đak shvati da mu je književnost nužna. Trudimo se da probudimo njegovu radoznalost, da ga zainteresujemo, da razume zašto su velika književna dela značajne stanice na putu njegovog odrastanja i sazrevanja u boljeg čoveka. Kada jednom shvati da ga iza književnih kulisa čeka priča o njemu samom i problemima svih ljudi, a da profesor neće odustati od zahteva ni sutra, ni za godinu, onda smo na dobrom putu. Čini mi se da u Filološkoj gimnaziji još uvek uspevamo da dobijemo tu bitku, ali sa sve više truda.

U Srbiji nije samo problem to što deca i mladi sve manje čitaju. Čitav javni prostor je zagađen različitim sadržajima u medijima, na društvenim mrežama…I kako mlad čovek da poveruje nastavniku kad mu ovaj kaže da je važno da čita i da se obrazuje ako smo svi svedoci da se do novca, uspeha i diplome dolazi prečicama, prevarama, preko partijske knjižice?

M. S. S. Tako što će nastavnik umeti da roditelje podseti, a učenike ubedi da je svaki čovek osuđen na sebe: na svoje izbore, odluke, svetonazore, principe… Ponekad, i kao roditelji i kao nastavnici, zaboravljamo da je život učionica na duge staze. Domaći zadaci su i kuvanje ručka, odvođenje deteta u vrtić (u dogovoreno vreme), pevanje pesmica, pričanje priča za laku noć, razgovori o neuzvraćenim ljubavima, zagrljaji i potrebne reči u izazovnim trenucima tuge, razočaranja, nepravde… Koju ocenu ćemo dobiti? I može li naš roditelj kod našeg deteta da interveniše kako bismo iz roditeljstva dobili višu ocenu od one koju smo zaslužili? A ključna ocena nije ona koja stoji u našim svedočanstvima nego u osćanjima naše dece…

Šta mi vrede sve petice i diplome ovoga sveta ako me moje dete ne poštuje, ako me se stidi, ako prećutkuje da je moje… Može li nam ikakva prečica, veza, partijska knjižica…, obezbediti ljubav, poštovanje, integritet u očima bližnjih i onih sa kojima svakodnevo bivamo? Može li iko preko veze da bude voljen i cenjen prijatelj, roditelj, profesor? U zavisnosti od toga koje sadržaje u sebe sipamo, kao ljudi uzrastamo ili se grčimo, smanjujemo. Ubeđena sam da čitanje i obrazovanje oplemenjuju, prodobravaju i podupiru čovečnost u čoveku. A čovečni i čestiti ljudi uzrastaju kroz ljubav i do ljubavi. Kada je čovek od ljubavi, duha i duše skrojen, ni zla vremena ga neće značajno nagristi.

Zato u našoj Osamnaestici (kabinet za nastavu književnosti prim.aut.) važi izreka da se „od lijepe književnosti živi“, zato je ova učionica sklonište od podilaženja neukusima, nesavestima, besramlju, linijama manjeg otpora, od ugađanja duhu vremena koje mladost više i ne podseća koliko je važno „naučiti pjesan“.

K. V. Naša prosveta obrela se u opasnom raskoraku između teorije i prakse. Uspeh u školovanju nije više nikakva garancija uspešne karijere, pogotovo za humanistički opredeljena zanimanja. Ovo društvo mladima na sve načine šalje poruku da je uspeh moguć samo ukoliko se stekne diploma programera, elektroinženjera, menadžera ili slično, dok su tzv. društvene nauke i umetnosti potisnute na krajnju marginu poželjnih profesija.

Odabrati poziv profesora, filologa, pijaniste, slikara, istoričara postalo je čista egzibicija jer garantuje neizvesnu budućnost i platu ispod republičkog proseka, pod uslovom da se posao ikada dobije. Takva interesovanja preporučljiva su samo kao hobi. Da ne govorimo o političkom i drugim nepotizmima koji decenijama caruju svim državnim i javnim resorima, o medijskom prostoru preplavljenom talogom „uspešnih“ ličnosti i sadržaja sa dna kulturnih, civilizacijskih i ljudskih vrednosti.

U eri prostog konzumerizma i primata materijalnih vrednosti nad duhovnim, u kojima se uspeh meri isključivo novcem, imperativ vremena i postulati srpskog školstva mimoilaze se na zloslutan i iskrivljen način, čineći školu poljem sudara dva sistema vrednosti koji jedan drugog u velikoj meri preziru i isključuju. Kapitalna šteta u tom sudaru su đaci, a bogami i nastavnici. Društvo koje onoga ko uči i vaspitava budućnost zajednice pretvori u gubitnika koji radi za minimalac, nema čemu da se nada. Pomereni su stožeri srpske prosvete, potisnuta vaspitna uloga škole i nastavnika, škola razbaštinjena nacionalnog i svetosavskog identiteta. Ukoliko smo pred tom činjenicom zatvarali oči, prošle godine smo je na najbrutalniji i najtragičniji način morali spoznati.

Ako se držimo Senekine krilatice da za život a ne za školu učimo, zašto onda konačno ne okončamo hipokriziju i ne ukinemo sve predmete i profesije od kojih „nema leba“ i proizvodimo samo one profile koji obezbeđuju solidna primanja i finansijsku samostalnost? Možda je krajnji trenutak da se izađe iz šizofrene situacije u kojoj zatičemo srpsko društvo i srpsku školu. Uvek postoje različite mogućnosti.

Mogli bismo da se suočimo sa svojim novim identitetom i prilagodimo stvarnosti preživele artefakte kao što je srpska tradicionalna škola, a profesore sa nagradama iz književnosti pošaljemo u muzeje, jer su već dovoljno zanosili decu. Zašto bismo naše đake učili da lete i negovali im krila, kad ih društvo svojim imanentnim merilima podseca i obogaljuje već na prvom koraku? Dajte da konačno počnemo da odgajamo i školujemo vukove, lisice i hijene, oštrimo im zube i kandže kojima će moći da se bore i dobro da zagrizu, ako su već to veštine koji će ih opremiti za život.

Druga mogućnost naše zajednice ogledala bi se u ozbiljnom i odgovornom prosvetnom programu, kojim bi društvo prepoznalo, profilisalo, zaštitilo, uzdiglo školu i poželjne oblike ponašanja i dragocene principe sopstvenog identiteta, u kojem bi đak i učitelj jedan za drugog, a i za ostale, bili svetinja. Ubeđena sam da bismo za samo dva ili tri školska ciklusa ubirali plodove.

Kako komentarišete slabo interesovanje za studije srpskog jezika? Šta država, a šta fakulteti koji školuju srbiste mogu da urade da se interesovanje za studije srbistike poveća? Da budemo potpuno otvoreni, u kojoj meri je zalaganje za natpredmetni status srpskog jezika motivisano težnjom da se zadrže radna mesta i postojeće pozicije?

M. S. S. Da budemo potpuno iskreni, srpski jezik i književnost apsolutno treba da dobije natpredmetni status u douniverzitetskom obrazovanju, ali i da se studira na svim fakultetima makar dva semestra. To nije stvar očuvanja radnih mesta, nego osvešćenosti jednog naroda o važnosti poznavanja, negovanja i razumevanja sopstvenog identiteta kroz jezik kojim govori, piše, postoji. Ne mislim da natpredmetni status treba da donese isključivo teorijsko izučavanje gramatičke i pravopisne norme (koje bi same sebi bile cilj) već da je neophodno funkcionalno opismeniti učenike i obučiti đake, studente (buduće profesore, advokate, lekare, novinare, psihologe…) kako da prikladno, razborito, osmišljeno, kritički i humanistički govore, razgovaraju, čitaju, pišu i primenjuju jezička znanja kroz praktična usmena i pisana komunikaciona umenja. S tim u vezi, smatram da bi i predmet retorika i besedništvo trebalo da postane obavezni deo srednjoškolske nastave.

K. V. U ovom trenutku još uvek ima dovoljno nastavnika srpskog jezika i književnosti, ali za 10 godina neće ih biti. Ukoliko ne dođe do značajnih promena u najbližoj budućnosti koje se tiču natpredmetnog statusa srpskog jezika i književnosti, ali i statusa prosvetnih radnika, u školama uskoro neće raditi fakultetski obrazovan kadar. Društvo koje je prosvetu spustilo na najniže grane, koje jednako tretira svakog nastavnika, bez obzira na zalaganje, stručnost, uloženi trud i ostvarene rezultate, a jedinu razliku beleži u godinama staža – neminovno srlja u propast. U tom smislu, Filološki fakultet na porast interesovanja za studije srbistike ne može značajno da utiče, jer ne može sam da unapeđuje položaj svojih svršenih studenata. Reč je o širem društvenom ambijentu, a ne o pojedinim institucijama. Takve projekte bi morala da vodi država.

Godinama smo svedoci neuspelih reformi obrazovanja. S druge strane, iz škola konstantno stižu apeli da je gradivo preobimno, da gimnazijalci imaju previše predmeta…

M. S.S. Stvar je vrlo jednostavna. U svakoj struci, tako i u ovoj našoj, postoje podaci o dokazanim rezultatima i izuzetnim, vrlo merljivim uspesima pojedinaca. Gde su ti ljudi? Oni su u javnosti nevidljivi najmanje iz dva razloga. Da bi ostvarili bilo kakav ozbiljan rezultat mnogo vremena ulažu u rad, a malo ili nimalo u samopromocije. Drugo, oni su javnosti nezanimljivi upravo zbog zagađene atmosfere koju ste opisali u jednom od svojih pitanja. Međutim, oni ne bi smeli da budu ignorisani od stručne javnosti koja ih vidi, a ne konsultuje ni za šta ili ih čak tendenciozno skrajnjava. Ignorisanje stručnjaka svedoči o nestručnosti nadležnih. Dok se to ne promeni, sve ostalo je samo jalovo lamentiranje.

Primedbi ima i na spisak lektire. Đacima danas mnogo toga nije blisko i zanimljivo, nastavnici pak kažu da nešto što se smatra kanonom mora da se pročita. S druge strane, svedoci smo i da su pokušaji promene lektire uvek izazivali buru u javnosti. Pita li vas neko šta bi trebalo da se nađe u lektiri?

M. S. S. Nastavnici ne bi trebalo da podilaze onome što je učenicima blisko ili zanimljivo već da im bliskim učine i daleke, a vredne, značajne tekstove. Svako delo koje tumačimo povezujem sa onim detaljima u kojima bi moglo da se tiče savremenog petnaestogodišnjaka ili osamnaestogodišnjaka. Najmanji problem u našem obrazovnom sistemu su knjige koje treba pročitati. Poznajem mnogo kolega čiji učenici vole i Ep o Gilgamešu i srednjovekovnu književnost i Dositeja i sve što je naizgled teško i daleko. Tu se radi o metodičkim i pedagoškim veštinama. Ili umemo ili ne umemo. Meni više smeta potcenjivanje učenika i predrasude o tome šta oni mogu, šta ne mogu, šta vole, a šta ne…

Mnogo više oni mogu, umeju i žele nego što odrasli četo nasumično pretpostavljaju. I da, Dositej je bio u pravu kad je izrekao svoju čuvenu misao o mladoj duši koja je poput mekog voska… Bio je u pravu i kad je ukazivao na značaj obrazovanja majki, na dragocenost pravih učitelja i pravih knjiga u formiranju čovekove ličnosti… Dositeja, recimo, nije prevazišlo vreme. Zašto bi ga onda osporila gunđanja onih koji ga još nisu razumeli? Tako je i sa mnogim drugim autorima i knjigama.

Nijedena pročitana knjiga nije kriva za bubačenje, za formalizme, za reproduktivna učenja i podučavanja, za nastavnike koji su zagušeni nevažnim, besmislenim administracijama, papirologijama, statistikama… U vremenu u kojem se sve provlači kroz tabele, u obrazovnom sistemu u kojem je važnije šta si upisao u dnevnik nego šta si zaista uradio, bez obzira na predmet koji predajemo, samo oni među nama koji imaju hrabrosti da nesmislene administrativne poslove zanemaruju, da odole tendenciji uprosečavanja, da zastupaju čitanje i znanje udruženo s vrlinom, te da uvek, ali uvek prednost daju razgovoru sa detetom umesto (es)dnevničkoj zabelešci o detetu, mogu da se nadaju da rade za mesto u srcima svojih učenika, a ne za ono što bi trebalo da se zove profesorska plata. Duboko verujem da se u našem poslu računaju samo ti otkucaji i tragovi koje smo svojim radom smestili u uverenja naših đaka.

K. V. Srpski školski programi se neprestano reformišu, ali se ne rasterećuju. Buka koja se više puta podigla u javnosti u vezi sa programima iz književnosti ukazuje da postoje suprotne tendencije: težnja da se u planu i programu nađe srpski književni kanon, namera da se on „osavremeni“ delima pisaca iz poslednjih decenija 20. i iz 21. veka i piscima primerenim uzrastu srednjoškolaca, i težnja da se program smanji i pojednostavi zbog preobimnog gradiva i preopterećenosti učenika. Tako programi postaju oličenje licemerja o kojem sam govorila, Prokrustova postelja za đaka i nastavnika, koje će za dve godine postaviti pred još jedan ispit, ovoga puta u vidu nove državne mature. Usaglašavanje ovih koncepcija moguće je jedino povećanjem broja časova i natpredmetnim statusom srpskog jezika i književnosti, to je potpuno očigledno, ali u praksi ostaje samo mrtvo slovo na papiru.

Odrasli teško mogu da pretpostave koliko je pojmova nestalo iz tinejdžerskog rečnika

Ima li razlike između vaših prvih gerenacija i današnjih srednjoškolaca, ako ima, u čemu?

M. S. S. Razlike su već opipljive. Ne samo između prvih i sadašnjih, već između sadašnjih i generacija od pre nekoliko godina. Uočljiv je drastičan pad koncentracije, promenjeni su pristupi učenju i ideje o tome zašto se školuju…Naročito se primećuje nemuštost u razumevanju čutog i sposobnostima samostalnog govorenja. Sve češće mislim da će za dvadesetak godina ljudi koji umeju precizno da kažu šta misle, kako se osećaju, šta zastupaju – biti baš retki izuzeci. A te izuzetke će, sva je prilika, dodatno obesmišljavati množina onih koji neće biti kadri da ih razumeju, niti će ih zanimati da razumeju: ni sebe ni drugog.

Nadam se da grešim, ali učionice pokazuju ovakvu tendenciju. Sa druge strane, postoje i očigledne stvari koje se među mladim ljudima nisu promenile ni u jednoj generaciji: potreba za ljubavlju, za bliskošću, za razgovorima, za pravim prijateljima, za ubedljivim argumentima… Njima je važna ruka koja će ih povesti ka mogućim uzletima, neophodno im je pravo na sopstvenu autentičnost koliko i poverenje u putokaze starijih. Zato su osvešćeni i posvećeni roditelji baš kao i dobri učitelji nezamenljivi saputnici odrastanja i uzrastanja mladog čoveka. Odgovorni su za sistem vrednosti koji od mladosti neće praviti preambiciozne statističare sopstvenih uspeha (kako u školi tako i posle nje) već razdragane, neiskompleksirane, dobronamerne i ljude koji će od svojih ranih dana poverovati u smisao dobra, pameti, vrline, duhovnosti i duševnosti.

K. V. Razlika u navikama, znanjima i afinitetima je očita i značajna, mada izuzeci uvek postoje. Sa generacijama koje dolaze nema podrazumevanih znanja niti odnosa, ali ih je moguće izgraditi. Leksika književnih dela postaje sve češće velika prepreka razumevanju pročitanog. Odrasli teško mogu da pretpostave koliko je pojmova nestalo iz tinejdžerskog rečnika.