Nanoplastika i drugi nevidljivi oblici plastike mogu da utiču na oboljenja organa za varenje, bubrega, jetre, ali i ostalih ako uđu u krv, a deca u razvoju su najugroženija, samtraju sagovornici N1.
Novo istraživanje Univerziteta u Kaliforniji otkrilo je da flaširana voda sadrži 100 puta više plastičnih nanočestica nego što se ranije mislilo, u proseku 240.000 detektovanih nanoplastičnih fragmenata.
Nanoplastika predstavlja sitne, golim okom nevidljive čestice, manje od mikroplastike, a dužina im je manja od jednog mikrometra. Iako ovako male stalnim unošenjim malih količina plastike mogu se naneti štete zdravlju odraslih, ali pre svega dece.
Od Sibira do Antarktika
Nanoplastika je pronađena svuda: od evropskih gradova, preko Sibira i Antarktika, do tkiva dagnji kupljenih na italijanskoj pijaci, međutim, one su toliko male da do skoro nije bilo dokaza da postoji.
Pedijatar iz Beograda Saša Milićević, koji vodi privatnu praksu kaže da i hrana koju jedemo sadrži mnoge slične supstance koje ne primećujemo. U pitanju su male količine koje na kratke staze ne prave problem, ali je problem zapravo u tome što ako se unosi hronično, onda može da napravi problem, pogotovo u dečjem organizmu koji ima drugačiji digestivni sistem, odnosno sistem organa za varenje.
„On nije dovoljno razvijen i propustljiviji je nego što je to digestivni sistem odraslih osoba“.
Milićević ističe da hranu koje sadrže različite vrste konzervanasa i emulgatora, „poput žvaka, lizalica, sve ono što deci kupujemo i dozvoljavamo, sadrže kompenenete koje pripadaju tom redu plastike“.
„To može da napravi veliki problem. Sve što unesemo u organizam mora da prođe kroz organe za varanje, mora da prođe kroz jetru, bubrege. Svaki od tih organa može da bude ugrožen, jer se sreće sa nekom materijom koja je organizmu zapravo strana i koja je toksična, a organizam mora da se sukobi odnosno da je obradi“, kaže Milićević za N1.
On kaže da plastika predstavlja opterećenje za metabolizam jetre, bubrega, a deo materija ulazi u cirkulaciju, odnosno krv i na taj način dolazi do svih organa.
„Dolazi do deponovanja u našim organskim sistemima i zbog toga može da napravi problem pogotovo kada je u pitanju dečji organizam odnosno organizam u razvoju. O tome se malo govori kod nas, ali u poslednje vreme sa malo više“.
Kako navodi, plastika ulazi u telo i kroz brojne vrste hrane i pića, a ne samo slatkiša.
On kaže da proizvođači u industriji hrane u želji da istaknu kako je njihov prozivod bez konzervanasa, različite supstance koje se podvode pod plastične, svrstavaju u emulgatore koji se označavaju sa E na etiketama.
„Emulgatora ima mnogo, a čestim unošenjem predstavljaju opasnost. Takav je način života da deca u školi pa i vrtiću kupuju ono što je najbrža hrana, a u njoj ima dosta emulgatora. Sve je manje vremena i sve je ređe da deca jedu kao što je nekad bilo. To primećujem kroz praksu, jer roditelji imaju sve manje slobodnog vremena“.
On kaže da su to strane materije koje se jako teško matabolišu i da organizam ne zna šta da uradi sa takvom vrstom materije. Kod dece česti su problemi sa varenjem.
„Prva linija odbrane su creva. Nekad može, primera radi, da izazove dijareju, a da mislimo da je u pitanju stomačni virus“.
Milićević navodi primer Sjedinjenih Američkih Država (SAD) gde je prema rečima njegovog kolege koji živi i radi u Bostonu, ova tema postala važna.
„Pažnja javnosti je umerena na ovaj problem i dosta se razmišlja o tome. Različite gumene bombobne, žvake, žele bombone moraju da imaju minimalnu koncentraciju tih supstanci koje mogu da se pripišu plastici. Prave se radovi, istražuje. Vode računa i o tome kako se pakuje hrana koju koriste deca i to se kontroliše, kao ne bi na taj način ulazilo u organizam“.
„Ljudi govore ne valja rakija da stoji u plastičnim flašama ili vino, što bi onda stajala voda ili hrana“.
Prepreke boljem razumevanju ovog problema jeste što u Srbiji ne postoje pouzdane labaoratorijske analize koje bi to mogle dokazati i pokazati. To je spor i dugotrajan proces.
„Donekle ih razumem. Pored korona virusa, velikog kašlja, zagađenja vazduha sad da misle i o plastici. Dosta im je sumnje. Ipak, potrebno je da svi vodimo računa na vreme, a ne da bude u fokusu kada budemo imali neke šokantne spoznaje. Sve što se pojede unosi se u organe, u kosti, naročito kod dece koja su u fazi razvoja“.
Otpad, igračke
Hemičarka i programska koordinatorka organizacije ALHem – Alternative za bezbednije hemikalije Jasminka Ranđelović, za N1 kaže da plastika koja postaje otpad, ulazi u našu životnu sredinu i da je ljudi tako unose, a u pitanju je veliki broj proizvoda.
„Plastika utiče na naše zdravlje i direktno i indirektno, a čim su u lancu ishrane, znači da postaju veliki problem“, kaže Jasminka za N1.
Ona ističe da osim kroz otpad, količine nevidljive plastike se unose kroz igračke i proizvodima za negu dece. Ona navodi rezultate istraživanja o prisustvu omekšivače plastike – toksični ftalata, koje se dodaju plastici da bi se povećala njihova fleksibilnost, transparentnost, izdržljivost, a koji su ispitivani u plastičnim proizvodima na tržištu Srbije.
„Ftalati su pronađeni u školskom rancu, torbicama za devojčice, kabanici, dečjim papučama, ženskoj toaletnoj torbici/neseseru od PVC-a, ciradama od PVC materijala, veštačkoj koži, PVC zidnim oblogama i patosnicama za automobile. Navedeni proizvodi kupljeni su većinom u prodavnicama poznatih robnih marki, uglavnom evropskih i domaćih proizvođača“, kaže Ranđelović.
Kako navodi, prema rezultatima ispitivanja pokazali su prisustvo četiri testirana ftalata u 10 od 36 uzoraka u koncentracijama većim od 0,1%, što čini jednu trećinu ukupnog broja ispitanih proizvoda, pri čemu su se koncentracije kretale od 0,16 do 18,15%.
„Evropska unija je od 2020. godine uvela ograničenja za stavljanje u promet proizvoda za svakodnevnu upotrebu koji sadrže ova četiri ftalata u koncentracijama većim od 0,1. Ovo ograničenje, međutim, nije transponovano u naše nacionalno zakonodavstvo, a proizvodi koji sadrže ova četiri ftalata mogu se legalno staviti u promet u Srbiji“.
Uticaj na reproduktivno zdravlje
Iako je dosta toga u fazi istraživanja do sada je potvrđeno da nanoplastika izaziva višestruka negativna biološka dejstva na svim nivoima organizacije, od molekularnog i subćelijskog do nivoa organizma.
„Najčešće mereni efekti su interupcija polnih hormona poput estrogena koji imaju veliki uticaj na reporduktivno zdravlje i inflamatorno imuni odgovor organizma. Kako je ovo naučno polje relativno mlado u kontekstu plastike, u skorije vreme očekujemo mnogo novih rezultata, gde bi se upotrebile realistične doze i vrste polimera slične onima koje smo mi merili u uzorcima iz životne sredine. Ono što je gotovo standardno – i porazno – u našem svakodnevnom radu je da se sa svakim rezultatom analize iznova iznenadimo nivoom i širinom globalnog zagađenja nanoplastikom“, izjavio je je nedavno za sajt Klima 101 Dušan Materić, vođa Grupe za mikroplastiku, nanoplastiku i elemente u Centru za studije okoline Helmholc u Lajpcigu.
Poražavajuće brojke: Davljenje u plastici
Prema istraživanjima, udeo prozivodnje plastike u ukupnom emisiji štetnih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte iznosi između 4 i 4,5%, što ovu industriju čini jednim od većih zagađivača.
Svake godine čovečanstvo napravi između 380 i 460 miliona tona plastike od čega ogromna većina završi na deponijama i u okeanima. Primera radi, taloženjem odbačenih ribarskih mreža, bova i flaša u Pacifiku se formirao veliki tepih smeća, 18 puta veći od površine Srbije.
Godine 1950. napravljeno je 8,3 milijardi metričkih tona plastike, a 2021. godine 390 milijardi. Od toga je 90 odsto plastike dobijeno potrošnjom fosilnih goriva, a sa ovakvim trendovima očekivano je da prozivodnja plastike poraste 2,5 puta do 2050. godine.
Poseban problem čini jednokratna plastika koja čini oko polovine svetske prozivodnje. Ona se koristi u svim segmentima života i beleži stalni rast.
Svega 20 kompanija proizvodi sirovine za više od polovine svih svetskih jednokratnih plastičnih predmeta koji se svakodnevno bacaju, pokazala je analiza koja se bavila proizvođačima plastike, a obuhvatila je oko 1.000 fabrika koje prave sirovine za proizvode za jednokratnu upotrebu.
EU: Direktiva o plastici za jednokratnu upotrebu
U Evropskoj uniji je februara 2022. uvedena Direktiva o plastici za jednokratnu upotrebu, koja se odnosi na zabranu najčešćih jednokratnih plastičnih predmeta. To su: štapići od pamuka, pribor za jelo, tanjiri, slamke i mešalice, baloni i štapići za balone, kutije za hranu, šolje za piće, kontejneri za piće, plastične kese, paketi i omoti, vlažne maramice i sanitarni predmeti
Ovi jednokratni predmeti predstavljaju 70% ukupnog morskog otpada u EU. Cilj je da se do 2029. godine broj sakupljenih plastičnih boca bude 90%, a udeo reciklirane plastike u PET boce za piće bude 30% od 2030. godine.
Kako su u Evropskoj komisiji rekli za N1 još nije bilo evaluacije Direktive o plastici za jednokratnu upotrebu. Za to je potrebno da svaka od država članica napravi izveštaj ,, a nije poznato kada će se to desiti.
