Vlada Srbije nedavno je usvojila zaključke kojima se obezbeđuje jedan od ključnih preduslova za plasman sveže borovnice i suve šljive na kinesko tržište.
Kako je saopšteno, usvajanje ovih zaključaka predstavlja još jedan preduslov da na dan stupanja na snagu Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kinom Srbija ima što veći broj poljoprivredno-prehrambenih proizvoda koji mogu bez carine da se izvoze na kinesko tržište.
Inače, roba koja se izvozi u Kinu trenutno se uglavnom carini sa 10–35 odsto. U oktobru prošle godine već je verifikovan sporazum za usaglašavanje izvoza jabuke iz Srbije, a sada je isto sprovedeno i za još dva proizvoda iz sektora poljoprivrede.
Kakve su nam šanse s borovnicom i suvom šljivom na kineskom tržištu?
Otvaranje izvoza sveže borovnice na kinesko tržište bilo bi dobro za naše proizvođače koji su prošle godine imali problem s plasmanom ovog voća koje se u Srbiji uzgaja na oko 3.000 hektara, kaže za „Politiku” jedan od vodećih stručnjaka za voćarstvo dr Aleksandar Leposavić, s Instituta za voćarstvo u Čačku.
Prema njegovim rečima, zahtevi na tržištu borovnice su specifični, a većina naše robe plasira se u Holandiju i odatle reeksportuje dalje.
– Ono što je prioritet i što kupci traže jeste krupnoća ploda i praktično ništa drugo. Naši proizvođači za sada nisu dovoljno ovladali tehnikom gajenja da bi postigli te zahteve – objašnjava naš sagovornik i dodaje da u slučaju izvoza u Kinu dodatna prepreka može biti to što oni u kulturi ishrane nemaju naviku da konzumiraju maline, borovnice… osim malih količina koje proizvode lokalno.
– Već smo pokušavali sa smrznutom malinom da se probijemo, ali ne posebno uspešno. Ni Čileanci, koji su veliki izvoznici, nisu imali neke značajnije rezultate, te na kinesko tržište u većim količinama izvoze samo trešnju – istakao je Leposavić.
Sa suvom šljivom, ako se statistički posmatra, šanse bi mogle da budu veće jer je Srbija, prema zvaničnim podacima, peti najveći izvoznik u svetu.
– Mislim da je Kina veliko težište za nas i tamo cena igra značajnu ulogu. Jesmo peti izvoznik, ali to je nizak udeo u ukupnom svetskom izvozu – kaže za naš list međunarodni konsultant za izvoz hrane Aleksandar Jovanović, koji je na ovim poslovima angažovan i u Srpskoj nacionalnoj asocijaciji proizvođača suve šljive.
Kako kaže, tek u retkim godinama Srbija je uspela da izveze više od 6.000 tona i to su trenutno neki naši maksimalni dometi. A ovo su relativno male količine ako se zna da recimo Čile i Amerika izvoze u proseku oko 60.000–70.000 tona, Argentina 30.000–40.000 tona, Francuska oko 30.000.
Da li bi ipak mogućnost otvaranja kineskog tržišta mogla da motiviše naše proizvođače da veći deo šljive ne prodaju za rakiju ili da povećaju kapacitete, zasade i ponude to voće za sušenje?
Interes proizvođača je jasan, ističe Jovanović, ukoliko im je ponuđena niska cena oni će je pre prodati za rakiju ili za preradu u koncentrisani pire od šljive, koji se izvozi najviše u Nemačku i tamo koristi za proizvodnju džemova, za punjenja u pekarskoj industriji…
Prema njegovim rečima, otežavajući faktor jeste i to što se kod nas za sušenje isključivo koristi stenli, jedina sorta koja je u dovoljnoj meri zastupljena da može da se otkupi u dovoljnim količinama i da bude ujednačena u sušenju.
Ta sorta je tolerantna na virus šarke šljive, ali u smislu isplativosti nije pogodna za sušenje, zato što je potrebno četiri kilograma, a nekad i više, da se dobije kilogram sušene šljive od sveže. Istovremeno, kaže, konkurencija koristi isključivo aženku – najpoznatiju šljivu za sušenje na svetu, koja ima neke karakteristike slične našoj sorti požegača. Mi je, međutim, nemamo dovoljno za sušenje zato što požegača polako umire jer nije otporna na virus šarke šljive, koji u Srbiji stvara probleme već godinama, koji je desetkovao zasade i sada može da se nađe sporadično tek u nekim krajevima.
Dakle, kaže, bilo bi mnogo toga potrebno da se uradi u smislu i od samog asortimana i nadalje da bismo bili konkurentni s ovim proizvodom. Dostupnost kineskog tržišta u perspektivi mogla bi da bude motiv za voćarske kompanije koje imaju kapacitete i interes da ulože u savremene zasade.
– Sada u samom startu nismo dovoljno profitabilni, zato što nama je potrebno više sveže šljive za sušenje u odnosu na konkurenciju – kaže Aleksandar Jovanović i dodaje da Srbija takođe nema ni rasprostranjenu namensku proizvodnju šljive za sušenje, dok na Zapadu i u Južnoj Americi postoje ovakvi moderni zasadi, prostrani voćnjaci s velikim razmakom stabala gde između prolaze automatizovani tresači, što znači da se ceo proces obavlja prilično drugačije nego kod nas.
