Prema novim uslovima javnog konkursa Ministarstva kulture Republike Srbije za otkup knjiga od izdavača za biblioteke (čime bi trebalo da se podstiče razvoj izdavaštva, kao i kvalitet i brojnost novih izdanja u bibliotekama), biće otkupljivana izdanja na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, kao i na jezicima nacionalnih manjina.
Dakle, onaj ko je na ćirilici štampao dela od značaja za kulturu i umetnost, domaću književnost, prevedenu literaturu, književnost za decu, umetnički strip, izdanja koja predstavljaju nacionalnu i svetsku kulturnu baštinu i savremenu kulturu i umetnost, knjige iz oblasti nauke i leksikografije, moći će da se prijavi na konkurs. Latinična izdanja neće doći u obzir.
Mnogi izdavači reagovali su burno na taj novi uslov konkursa, a Udruženje profesionalnih izdavača Srbije najavilo je bojkot otkupa. Izdavač i pisac Vladislav Bajac, član Upravnog odbora UPIS-a, ističe za naš list da javnost nije dovoljno upoznata sa dugogodišnjim naporima izdavača da se poboljša opšte, sve gore, stanje u izdavačkoj delatnosti: počev od najširih zahteva za povećanjem mizernog i uvredljivog procenta izdvajanja novca iz budžeta za kulturu, a posebno za oblast knjiga, sve do malih, ali pragmatičnih i suštinskih predloga za njihovu dobrobit.
– Svi sastanci sa predstavnicima Ministarstva kulture završavali su sa predatim molbama, predlozima, a potom zahtevima izdavača (koji su nastupali jedinstveno) i obećanjima činovnika da će o rezultatima svi biti obavešteni. Rezultat – ništa. Birokratija je obavljala svoju formalnu dužnost zamajavajući i izdavače i javnost. Posle serije ignorisanja suštinskih potreba za promenama, sadašnji ministar rešio je da se prema kulturi ophodi čvrstom pesnicom, pa je obećao i ispunio sopstveni zavet da na republičkom konkursu za otkup knjiga biblioteka u Srbiji mogu da se otkupljuju isključivo knjige štampane na ćirilici. Kada god bi vlast ostala bez ideja, ona je posezala za onim nacionalno pregrejanim. Tako smo došli u situaciju da ovakva diskriminatorska odluka, koja krši osnovne odredbe Ustava i elementarna ljudska prava, zapravo „štiti” pismo od samih izdavača. Ciljano se nameće pogrešna priča o sebičnim razlozima privatnih izdavača (koji čine 95 odsto sveukupnog broja) da koriste latinična izdanja zarad veće zarade u regionu. Time se zaboravlja ona floskula koja stiže upravo od vlasti: da srpski jezik treba da održi vezu sa Srbima u bivšem jugoslovenskom prostoru (koji tamo koriste oba pisma) i da time vrši što jači i veći uticaj – kaže Vladislav Bajac, dodajući i to da u kulturi naredbe nikada nisu uspevale, a da odluka o otkupu isključivo ćiriličnih izdanja krije i pretpostavku da će im makar pedeset odsto izdavača i/ili knjiga koji budu isključeni iz razmatranja „uštedeti” novac za otkup.
– Osim toga, ta „ušteda” je Ministarstvu kulture omogućila presedan da po prvi put objavi o istom trošku konkurse za 2024. i 2025. godinu. Time je ministarstvo sebi omogućila lažno objašnjenje da je prihvaćena izdavačka ideja da se konkursi objavljuju češće i ubrza procedura. A zaboravlja se da zbog administrativnih ograničenja, novac za otkup time nije ni uvećan, pa čak i nije na istom dosadašnjem nivou već je gotovo pa prepolovljen. Na sve to i onih mizernih 0,67 procenta iz republičkog budžeta je umanjeno po vladinoj odluci ne bi li se taj novac prebacio na druge prioritete. Znamo koje. No, važna je i moralna strana priče. Uvredljivo je po izdavače i celokupnu čitalačku javnost, od štamparija do biblioteka, naredbama „rešavati” nagomilane probleme. Svaki čitalac ima pravo da bira hoće li čitati knjigu objavljenu u jednom ili drugom pismu. To mu se ne sme oduzeti. Ali to se ipak uporno čini: gde je glas odbrane ravnopravnosti izbora pisma od nedavno oformljenog Saveta za knjigu? Nema ga, jer među članovima nema ni jednog jedinog predstavnika izdavača! Izdavači Srbije će u ovoj odbrani kvalitetnih knjiga verovatno ostati ujedinjeni, jer je to suština: hiljade naslova izuzetnog blaga sa knjiga prevedenih sa svih svetskih jezika, a i domaće književnosti ostaće ispod radara čitalaca. Gde je tek ignorisano pravo autora da biraju pismo na kojem će da pišu i objavljuju svoje rukopise?
Izdavači su svesni da širi spoljni i unutrašnji problemi ne idu na ruku izdavačkoj delatnosti. Ali, to ne opravdava ovakav prelazak praga tolerancije koji je Ministarstvo kulture ovom odlukom nepotrebno izazvalo – zaključuje Bajac.
Flavio Rigonat, iz izdavačke kuće LOM, smatra da ova odluka Ministarstva kulture nanosi veliku štetu čitaocima i izdavačima, a kako kaže, reklo bi se samo neinteligentna dosetka povodom toga kako da se odvoji što manje novca za kulturu, u koju spada i otkup knjiga od izdavača za biblioteke.
Nenad Perišić, iz izdavačke kuće „Rio Magnus”, saglasan je sa tim da ćirilica jeste naše pismo i da kao takva treba da bude jedina u upotrebi u državnim aktima i dokumentima svake vrste. Lično misli i to da je ćirilica u estetskom smislu, grafički, mnogo lepša od latinice.
– Složio bih se i sa tvrdnjom da je u Jugoslaviji ćirilica bila dobrim delom u drugom planu, čak i ugrožena. Ali Jugoslavije više nema, a u današnjoj Srbiji svakako da njeno postojanje više nije ugroženo.
Snaga jednog naroda, pogotovu ovako malobrojnog kao što smo mi, jedne tradicije, jedne kulture, leži upravo u obrazovanju i negovanju jezika. A moderni srpski jezik ima retko svojstvo da može da se piše na dva pisma. Zašto bismo ga lišavali tog bogatstva? Zašto bismo se odricali jednog ogromnog dela naše, srpske književnosti koji je objavljen na latinici – ističe Perišić, uz napomenu:
– Zašto uopšte dresirati čitaoca samo na jedno pismo kad već postoji bolja, šira opcija? U komšiluku imamo takvu „dresuru” na delu, pa su tamo danas deca onesposobljena da prepoznaju ćirilična slova. Ali tamo je to deo jednog, rekao bih, složenog kompleksa koji nikako, bar ja tako mislim, nije i ne treba ni da bude prisutan ovde. Kod nas je sve, pak, političko pitanje, počev od donošenja zakona pa do toga ko navija za Zvezdu, a ko za Partizan. Tako je i ova odluka Ministarstva kulture više politička nego što je okrenuta na bilo koju drugu stranu, a naročito ka kulturi. Stoga se iskreno nadam da će uskoro ovakav ishitren način odlučivanja prestati da se praktikuje, a da ova odluka neće ostati dugo na snazi. Ako je osnovna ideja državnog otkupa knjiga da što više raznorodnih kvalitetnih naslova putem biblioteka dopre do čitalaca, onda tim čitaocima ne treba uskratiti brojna značajna dela, kako ona naših pisaca tako i, naročito, ona u prevodu, koja su štampana na lepom, negovanom srpskom jeziku – ali latinicom. I to nikako nije kazna ili nedostatak, već privilegija.
