Ćirilica je naše istorijsko pismo kojim su napisane najznačajnije knjige u Srba i ne treba je zapostavljati u vreme latinice, dominacije engleskog jezika i kompjutera, jer su srpski jezik i ćirilica u osnovi srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta.
Nema osobe koja se neće složiti sa ovom rečenicom, toliko puta ponovljenom i na stručnim skupovima, u medijima, u svakodnevnom razgovoru… Pa ipak, samo 10 odsto Srba danas se služi ćirilicom, dominiraju latinični nazivi na ulici, TV ekranu i u knjigama, srpski jezik se izučava samo u osnovnim školama i na zanemarljivom broju fakulteta, dok se u srednjim školama nastava tog predmeta svodi pretežno na književnost… Tome doprinosi i činjenica da u medijima gotovo da više i nema lektora, naša jezička norma često nije aktuelna, kaže Gradimir Aničić, a jezički priručnici koji su u upotrebi mahom su zastareli.
„Politika” je pitala istaknute lingviste zašto smo došli do tačke kada ćirilicu moramo da spasavamo, i šta je potrebno učiniti da se takvo stanje promeni. Na narednim stranama čitajte njihove odgovore, a tokom istraživanja na ovu temu, otkrili smo i da je u toku takmičenje za najbolju novu srpsku reč. Unesko predviđa da će 3.000 jezika nestati do kraja veka. Ne dozvolimo da srpski jezik bude jedan od njih.
„Sada osnovno srpsko pismo Srbi sami od sebe štite, počesto okrivljeni da tako svoj nacionalizam pojačavaju više nego što je dopušteno. Kao da nije prirodno da svaki narod drži, brani i obrađuje imanje koje su mu preci ostavili. Potpis vladike Njegoša je od ćirilice ujednačenih i složnih slova. Ćirilički potpis Nikole Tesle je usred Njujorka bio razvučen, harmoničan u rasporedu slova, jednostavan i lep. Mihailo Pupin je iz Amerike u Idvor i Beograd slao pisma otkucana na ćiriličnoj pisaćoj mašini, imao je umetničkih sedam ćiriličkih slova u svom potpisu. Čitljiv i različit prema prilikama bio je potpis Milutina Milankovića, neobičan kad nagoveštava kako je njegova naučna misao išla kroz vasionu i vekove.”
Ove reči je izgovorio akademik Miro Vuksanović na jednoj od tradicionalnih smotri ćirilične baštine u Bajinoj Bašti, gradu koji je primer kako se neguje, ali i podstiče korišćenje ćirilice. Omaž srpskom pismu lane su u ovom gradu dali i otvaranjem prvog Parka ćirilice kod nas, uređenog prostora u centru varoši sa slovom „ć”, klupama nalik knjigama, ćiriličnom tastaturom pogodnom za sedenje, dečjim igralištem sa azbukom…
Ali između ovakvih primera i realnog života zjapi provalija: predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika Sreto Tanasić nedavno je rekao da je upotreba ćirilice u Srbiji svedena na 10 odsto, a da Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti ćiriličnog pisma nije zaustavio povećanje upotrebe latinice. Po njegovom mišljenju, na delu je „nastavak urušavanja statusa srpskog jezika i ćirilice, što traje decenijama, i odlaganje osmišljenog sprovođenja jezičke politike, što je u uređenim državama bitan element ukupne politike”.
Prof. dr Milo Lompar, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog i jedan od vodećih intelektualaca u borbi za očuvanje našeg pisma, više puta je ukazivao na istorijske korene potiskivanja ćirilice: krenulo se u 20. veku, počev od stvaranja Jugoslavije, pa od komunističke vlasti, kada su uvedene četiri varijante srpskohrvatskog jezika.
– Već potkraj SFRJ ćirilično pismo se ne vidi unutar prostora Hrvatske, na uzmaku je u BiH, pa i unutar same Srbije, naročito u Beogradu. Naše pismo je najtužnije dane doživelo u trenutku kad je bilo logično da mu se vratimo bez ikakvog kompleksa ili osećanja krivice. Suočeni smo s jednim sistematski organizovanim društvenim inženjeringom, opravdavanim od strane intelektualaca koji zagovaraju jednu vrstu denacionalizacije srpske kulture, a političari to sprovode bez ikakvog otpora. Ogromna odgovornost nije na tim intelektualcima, nego na političarima, koji moraju shvatiti da su pitanja jezika i pisma ona na kojima će ovaj narod opstati ili propasti – rekao je Lompar prošle godine u Bajinoj Bašti.
Nemamo šta da dodamo, osim: čuvajmo ćirilicu i srpski jezik.
