Mada se kao pojedinci razlikujemo po mnogo čemu, naše svakodnevice su umnogome slične, posebno ako živimo u sličnom širem okruženju, na primer u velikom gradu. Idemo na posao, u prodavnicu, do parka ili kafića, pošte ili banke, posećujemo porodicu ili prijatelje, vodimo decu u školu… ali tu se javlja jedna velika razlika među nama, za koju ustvari dobrim delom i nismo odgovorni.
Koliko vama, na primer, treba vremena za sva ova svakodnevna kretanja, koliko vas ona koštaju, kakvo prevozno sredstvo koristite?
Ali ovo zapravo nije priča o kretanju i saobraćaju, jer ovo nije samo saobraćajna tema, već je priča malo šira od toga:
„Na primer, kada su građeni blokovi u Novom Beogradu tokom šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka, oni su bili koncipirani da tu imate neke osnovne funkcije”, kaže za Klimu101 dr Bojana Zeković, docentkinja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.
„Ako vi imate dečje vrtiće ili škole u svom bloku, vi samim tim danas kada živite u tim blokovima, decenijama kasnije, ne morate da sedate u kola da vozite dete u školu, i samim tim ste smanjili svoje emisije štetnih gasova.”
Bojana Zeković, čija je oblast istraživanja održiva i tzv. bioklimatska arhitektura, koristi ovaj primer da ilustruje ključnu lekciju kada govorimo o uticaju urbanizma i arhitekture na naše živote.
„Naša svakodnevica je proizvod nekih planskih odluka. Nije čovek kriv što mora da sedne u kola samo da bi otišao da nešto kupi, već to mogu biti loše planske odluke, davno donesene.”
Bioklimatska arhitektura se okreće lekcijama iz prošlosti, i rešenjima prilagođenim lokalnim uslovima
Ali šta je zapravo bioklimatska arhitektura, i kakve planske odluke ona podrazumeva?
„U pitanju je arhitektura koja je dobro uklopljena u podneblje u kojem se gradi”, objašnjava Bojana. „To je vrlo kontekstualna arhitektura, nasuprot trendovima globalizacije koji u proteklih recimo 50 godina vladaju u svim sferama, pa i arhitekturi.”
Jedan važan aspekt ovakve arhitekture je i ponovno promišljanje (nekih) tradicija, odnosno onoga što se zove vernakularna ili narodna arhitektura, kao praksa koja je postojala stotinama godina pre arhitekture kao definisane discipline. Ona je oduvek bila određena lokalnom kulturom, ali i lokalnim uslovima, uključujući i onim klimatskim.
„Masivna gradnja i debeli zidovi nam, primera radi, mogu praviti samo probleme u tropskim krajevima, gde je vlaga važan element svakodnevice, i gde moramo radi komfora imati stalno provetravanje. Ali u pustinji je sasvim drugačija priča.”
„Istorijski, pokazalo se da ta rešenja koja imaju neki recept iza sebe: ispuni to, to i to, i onda je super, ne funkcionišu dobro”, kaže Bojana. „Arhitektura je jedna složena disciplina koja je uklopljena u lokalni kontekst, i opšti recepti tu ne prolaze. Isto važi i za ekološke i održive pristupe.”
Primeri savremene bioklimatske arhitekture često umeju da deluju vrlo svedeni.
„Recimo, jedan skoriji nagrađeni projekat sproveo je francuski biro Lacaton & Vassal. Oni se bave obnovom i revitalizacijom postojećih zgrada iz bioklimatske perspektive: to su rešenja kao što su pasivni solarni sistemi, duple fasade… to nije neka high tech arhitektura, i to nije nešto što bi nama zapalo za oko kao laicima, ali je način promišljanja takvih projekata vrlo savremen i inteligentan.”
Zelena zgrada ne dobija se samo tehnološkim rešenjima, već dobrim planiranjem celog urbanog okruženja
„Cilj je da je ekološki otisak zgrade manji, najpre kada je u pitanju potrošnja resursa”, objašnjava Bojana.
„Ekološki otisak podrazumeva čitav životni vek jedne zgrade: od ekstrahovanja resursa i obrade građevinskih materijala, do celokupnog trajanja korišćenja zgrade, pa i njenog rušenja.”
Kako objašnjava Bojana, ideja bioklimatske arhitekture počela je da se razvija sa energetskom krizom sedamdesetih godina prošlog veka. U decenijama koje su sledile arhitektura je prolazila kroz velike promene, uključujući tu i u svom rečniku.
„Vremenom se sa pojedinačnih zgrada prešlo na posmatranje celog ‘ekosistema’ i okruženja u kojima se gradnja nalazi”, kaže docentkinja sa Arhitektonskog fakulteta.
Ne možemo, uostalom, ni napraviti zaista zelenu zgradu – samu. Ponekad je to i tehnički nemoguće.
„Planirali ste neke solarne dobitke, pasivno zagrevanje zimi, ali onda vam je neko pored napravio zgradu koja vam je zablokirala Sunce. Tu onda spasa nema.”
„Problem je ovde u početnim premisama”, dodaje Bojana. „Vi nijednom savremenom tehnologijom, tehnikom, zelenim krovom, duplom fasadom, ne možete spasiti projekat koji je od starta loše koncipiran.”
„Mi kao arhitekte dobijemo parcelu, orijentacija je takva i takva, sklop zgrade je prejudiciran tako da moramo da imamo jednostrane stanove. Pogotovo ako je to neka orijentacija kao što je čist jug, vi ste prosto osuđeni na upotrebu klima uređaja.”
Odnos zgrade i njenog okruženja je vrlo kompleksan, i u izgradnji bi trebalo da se odgovori na ogroman broj realnih pitanja – koja će u godinama njene upotrebe postati neraskidivi deo svakodnevice stanara.
„Da li je blok ozelenjen, da li je okolo sve već izgrađeno, kakva je orijentacija stana, kakva je prirodna ventilacija? Ako je to loše postavljeno, ta zgrada može imati ne znam kakve sve tehnologije, to svejedno nije održivo rešenje.”
U Srbiji, mnoge zgrade su jednostavno stare. Ali to ne znači da treba da ih ostavimo da propadaju
Kakvo je stanje zgrada u Srbiji?
„Ako posmatramo vreme najveće gradnje u Srbiji, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, kod nas se najviše zidalo tradicionalnim načinima: zidani zidovi, masivni sklop”, objašnjava Bojana.
„Klima je takva da nam je oduvek bilo najvažnije grejanje. Zato naši gradovi imaju stambene blokove sa centralizovanim sistemima grejanja. Mi o hlađenju nismo previše razmišljali do pre nekih dvadesetak godina, i to jeste posledica klimatskih promena.”
„Možda nam je danas potreban centralizovan sistem hlađenja zgrada, kao što imamo centralizovane sisteme grejanja.”
Ali nije sve do prioriteta koji se mogu promeniti u svetlu klimatskih promena. Kako kaže dr Bojana Zeković, mi imamo veliki fond zgrada koje su jednostavno stare, i koje čekaju obnovu.
„Većina građevinskog fonda je istrošilo svoj životni vek”, kaže ona. „Sve što je projektovano 60-tih, 70-tih godina imalo je projektovani životni vek 50 godina – komponente, instalacije… Mi ne možemo da krivimo zgrade, one još uvek stoje, struktura je još uvek dobra, ali one jesu spremne za jednu temeljnu rekonstrukciju, i ja mislim da je to jedina velika prilika za našu građevinsku industriju i stručnjake.”
„Primera radi, centralna zona Novog Beograda je zaštićena. Kako ćemo to da obnovimo, a da ta obnova ne naruši te ambijentalne i arhitektonske vrednosti koje smo zaštitili?”
Prvi koraci u planiranju ove velike obnove zapravo su uveliko napravljeni.
„Urađen je jedan veliki projekat tipologije prvo stambenih, a zatim i javnih zgrada, gde smo razmatrali šta sve imamo, čime baratamo, kakav je taj fond, koliko je star… Uradili smo niz publikacija, od stambenih zgrada do vrtića i fiskulturnih sala.”
Napravljena je i baza tipologije objekata u Srbiji. Kako objašnjava Bojana, ključno je bilo ispitati šta je nekoj konkretnoj zgradi neophodno.
„Zakon kaže da sanacija mora da podigne energetski razred zgrade za makar jedan nivo. Da li je jednom stambenom objektu ili naselju dovoljno samo da se zamene prozori? Da li treba da se rekonstruiše fasada, i na koji način? Zgrade ovde nemanju centralizovane sisteme hlađenja, ali primera radi, sve te individualne klime – da li može da se napravi centralizovan sistem odvoda vode?”
Mada su nam klimatske promene poslednjih godina već promenile sezonske uslove, Srbija se i dalje nalazi u umerenom pojasu: imamo sva četiri godišnja doba, postepene promene vremena u toku godine, letnje vrućine i zimski sneg, padavine od januara do decembra. Međutim, ono što je naša načelna prednost u smislu geografske pozicije može nam i zakomplikovati stvari kada je u pitanju arhitektura.
Umerena klima je dobra za život, ali i pomalo komplikovana kad pričamo o prilagođavanju na klimatske promene
„Primera radi, jedna Australija ima isključivo problem pregrevanja”, kaže dr Zeković.
„Možete videti bioklimatske principe jednim pogledom na tamošnju arhitekturu: kuće od masivnih materijala kako bi se odbranili od vrućina tokom dana, sa izrazitim nadstrešnicama, okrenute od, a ne ka Suncu…”
Međutim, ako planiramo da naše zgrade prilagodimo novim klimatskim uslovima, priča je sasvim drugačija.
„Kada je klima jednoobrazna onda je mnogo lakše, jer u umerenoj klimi ono što vam pomaže da ‘sačuvate’ toplotu zimi onda uzrokuje dodatno zagrevanje tokom leta, uključujući tu i najjednostavnije stvari kao što je orijentacija zgrade.”
„Naša klima je vrlo pogodna, samo što u smislu odgovora na klimatske uslove mi moramo da balansiramo kada se bavimo planiranjem i izgradnjom, što može da bude komplikovano.”
Ali nisu sve lekcije zapravo teške.
„U klimama poput naše, umerene, za zaštitu od Sunca i pregrevanja u letnjem periodu, a što omogućava pasivno grejanje tokom prelaznih i zimskih meseci, ništa pametnije čovek nikada nije smislio od – listopadnog drveta.”
