Čuvene čarape „bjelače“, guber, zubun, trikon i gunj odvajkada su spašavali gorštake od hladnoće na surovim planinama, nastale od čarobne vune, koja leti hladi, a zimi greje. Danas su vunene proizvode zamenili teksas, sintetika i pamuk, ali ispod ove srpske planine još uvek se u izobilju pletu vunene čarape, prsluci i džemperi.
Pod skutom šumovite Murtenice, najvećeg masiva Zlatibora, sačuvalo se umeće starih planinki, koje najbolje poznaju vunu i vešto barataju sa iglama. Iako su je mnogi zaboravili, ipak se sačuvala u domaćoj radinosti, kao dar prirode za sva godišnja doba.
Pored ostalih materijala, vuna se smatra čarobnom, pogodna za leto i zimu, za spavanje na njoj i miran san. Pletilje se najčeše posvete iglama i pletivu tokom zimskih meseci, kada su noći duge, a nema puno posla u domaćinstvu.
Vreme kada sneg okuje planinska sela gorštaci smatraju godišnjim odmorom, gde se druže uz pesmu i „vruću“ rakiju, a to je pletiljama prilika da zajedno pletu, vezu i štrikaju. Gotovo pod krovom svake kuće na području Starog Vlaha i Zlatibora, imaju preslice, vretena, tke, kudelje i igle, koje su pletiljama neophodne za rad sa pletivom.
Meštanke vrleti pod Murtenicom svoje proizvode ne iznose na tržište, već svojim umećem ukućane čuvaju od hladnoće. Baba Djula iz Bele Reke, brdskoplaninskog sela smeštenog uzmeđu planine i istoimene reke, tokom cele zime plete za punu kuću „čeljadi“, koji najviše vremena provode radeći u šumi, stoga su im neophodne babine radinosti.
– Kao devojčica sam naučila plesti još dok sam čuvala ovce, u to vreme je skoro svaka devojka znala da plete, dok je danas drugačije. Nije nas niko pitao volimo li igle, ili ne, već smo morali, bilo nam je potrebno. Kada sam se udala to mi je već postala obaveza, a već sada za punu kuću naroda pod planinom vunenih čarapa nikada dosta – priča baka Ðula Milojević.
Ovce su stanovništvu sela sa obe strane Uvca, nekada bile jedan od glavnih izvora prohoda, a u svakom domaćinstvu je bilo bar po desetak grla. Mnogi su odrasli čuvajući ovce, pokraj stada pronašli ljubav i naučili prve pesme i kompozicije uz frulu. Po rečima planinki pletivo dobijaju preradom vune od svojih ovaca, mada, kako ističu, proces od vune do klupka pređe je vrlo dug i zahtevan, ali svakako jeftiniji nego da je kupuju.
Kad u proleće ošišaju ovce, vunu pokupe u dzakove i čuvaju je na tavanu do jeseni, pa kad ,,srade“ letinu i pronađu vremena, onda na obliznjem potoku dobro je operu, kako bi mogli da je proslede na dalju preradu. U današnje vreme je ovaj proces dosta jednostavniji, jer se vuna mašinski „uredi“ i potom je spremna da se prede na drvenoj preslici. Nakon što se „ispredu“ zalihe uređene vune, dobije se pređa (pletivo), koje se tek tada koristi za pletenje.
Za čaroliju sa iglama potrebno je znanje, iskustvo i veština, koja se kroz rad stiče godinama. Današnje devojke se baš ne ističu u ovom poslu, a kako kažu starije pletilje, svakom bi rado prenele umeće.
– Kada nešto zaboravimo, ili se kasno setimo, postoji izreka – „setila se mlada kudelje uoči svete nedelje“ – dodaje baka Đula.
Prsluci sa sintetičkim punjenjem, danas su gunj i zubun izbacili iz mode, trikon zamenili pamučni dzemperi, retko se ko pokriva guberom i ponjavom, dok su ćilimi i serdzade izloženi u muzejima i etno selima, ali se ipak gosti planinskih sela najviše obraduju kada dobiju vunene čarape na poklon.
