Reprezentacija Srbije ispunila je svoj cilj na 19. svetskom prvenstvu za košarkaše u Manili, a to je – plasman na Olimpijske igre u Parizu 2024. godine. Posle pobede Kanade protiv Slovenije (100:89), ispostavilo se da je našem nacionalnom timu plasman u polufinale bio dovoljan za odlazak na najveću smotru sporta. Manila se tako, kao grad, još snažnije usidrila u srcima naših ljubitelja košarke, jer su ovde „plavi” osvojili titulu prvaka sveta 1978.
Poznato je svih sedam reprezentacija koje su se sa ovog šampionata direktno plasirale na OI, a to su po dva najuspešnija predstavnika Evrope (Srbija i Nemačka) i Amerike (SAD, Kanada) i po jedan Afrike (Južni Sudan), Azije (Japan) i Okeanije (Australija). Francuska kao domaćin ima obezbeđeno mesto, a preostala četiri učesnika znaće se narednog juna, posle svetskih kvalifikacija u kojima će igrati tako jake selekcije kao što su Španija, Litvanija, Slovenija, Grčka…
Australijancima je bilo dovoljno deseto mesto u Manili da bi obezbedili olimpijsku vizu, Južnom Sudanu 17, a Japan u 19.
Četvrtfinale je uvek bilo utakmica u kojoj se najbolje vidi vrednost jednog tima, a tako je bilo i sada. Srbija se, i pored mnogih osporavanja, vratila na olimpijsku pozornicu, što je za većinu stručnjaka i ogroman deo domaće javnosti bilo nezamislivo. Zato igračima, selektoru Svetislavu Pešiću i njegovim saradnicima treba odati priznanje. Pogotovo na igri protiv Litvanije u četvrtfinalu, koja je u svemu zasenila ostale pobednike u borbi za polufinale. Amerika jeste deklasirala Italiju, ali to nije bila igra od koje zastaje dah.
– Rekao sam igračima, isto što i sada vama: Ovo je velika pobeda za nas, ne samo što idemo dalje, već i zbog način na koji smo igrali – rekao je Pešić novinarima u Manili o utakmici sa Litvanijom. – Košarka je, kako god mi filozofirali, definitivno timski sport i ja tako gledam na ovu pobedu. Iako živimo u vremenu gde se traže pojedinci, gde se potencira na individualizmu, košarka traži timski duh. Slažem se da mišljenjem da bez velikih igrača nema velikih ekipa, ali postoji jedno staro pravilo: jedan igrač ne pravi ekipu, ali jedan igrač može da rasturi ekipu!
Ma koliko nekad bili suviše kritički nastrojeni prema našoj muškoj reprezentaciji, ma koliko neki tvrdili da je vreme velikih uspeha odavno prohujalo, postoje činjenice koje govore da nije sve tako crno. Ako gledamo samo ovaj milenijum, na šest šampionata naš nacionalni tim ima jedno zlato – u Indijanapolisu 2002 (selektor Pešić, pod zastavom SR Jugoslavije, ali sa srpskim igračima), jedno srebro – u Madridu 2014 (Đorđević), jedno četvrto mesto – Istanbul 2010 (Ivković), jedno peto – Peking 2019 (Đorđević), jednu deobu od 9. do 16. mesta – Saitama 2006 (Šakota)… Sada još jedna pobeda deli srpske košarkaše od novog odličja.
– Rekli smo još pre okupljanja da su cilj Olimpijske igre i nismo kalkulisali šta sve treba da se desi da bismo se plasirali. Igrali smo od meča do meča, pa tako i sada naš novi cilj je da pobedimo u polufinalu – kaže Pešić. – Posle Litvanije imali smo prvi slobodan dan od početka turnira. Da se malo oporavimo bez košarke. Da se osvežimo psihički i fizički. Imali smo mnogo problema na ovom turniru, od svega što se događalo sa Borišom Simanićem, ali i ostalih, manje otežavajućih okolnosti…
Pešić je proteklih meseci – a posebno posle nedavnog poraza od Italije – stoički trpeo razne napade na njega, pa čak i omalovažavanja. Posle časa košarke koji je sa igračima Srbije održao Litvancima, kao da je osetio potrebu da objasni svima da stvari nisu uvek onakve kako izgledaju na prvi pogled. Drugačije stvari izgledaju iznutra, nego kada se gledaju sa strane…
– Ne želim da pravim trenersku kliniku od ove konferencije za medije. Jednostavno je pričati o košarci, sada smo pobedili i svi žele da znaju kako smo to uspeli. Ritam meča je važan. Evropska košarka je drugačija, nije sve u „trojkama”… Svakako, ,trojka” je dobra, ali to nije sve u košarci. Protiv Litvanije smo promenili ritam utakmice, recimo Avramović je bio ključan u tome. Doneo je više energije od naših startera. Čim su ušli u igru naši igrači sa klupe, videli smo njihov uticaj.
Na pitanje koliko sve ovo doživljava emotivno, Pešić je odgovorio:
– Naravno da sam emotivan, dolazim iz krajeva u kojima su emocije imidž (iz Pirota – prim. aut). Mogu da slavim pobedu, ali i da razumem kada gubimo. Pobeda je uvek važna, ali ja više ističem način na koji smo došli do pobede, ono kako igrači reaguju. Ali, Litvanije je sada prošlost. Imamo još dve utakmice. To sada treba ponoviti. To je sledeći izazov za sve nas.
