Milorad Živković (73), koga svi poznaju po nadimku Mile Zeka, iz Radošina kod Svilajnca 1971. godine je otišao u Nemačku više da bi proputovao i “video sveta”, nego da bi radio.
Nekada je, veli, bilo drugačije. Uzmeš pasoš i ideš kud hoćeš. Vratio se u zavičaj, oženio se Jelicom (69) i naredne godine su zajedno otišli u Nemačku na tri meseca. Potom su 1973. godine otišli u Inzbruk, u kome su prijavljeni već pola veka.
Milorad je osam godina radio u firmi za izolaciju, a potom 30 godina kao vozač. Jelica je radni vek provela u bolnici. Čim su se penzionisali pre 11 godina vratili su se u Radošin. Milorad dve godine nije odlazio u Austriju, a Jelica ode povremeno zbog dece. Iako imaju trajni boravak, nisu želeli da ostanu u Austriji, niti da uzmu njihovo državljanstvo.
– Mislim da sam se i ovde snašao. U Austriju nisam išao dve godine. Ne volim. Možeš da voziš mercedes, da obučeš najbolje i najskuplje odelo, ali u Austriji si auslender. Kada sam odslužio vojsku, mislio sam da sam konačno postao civil. A ja sam tamo bio u drugačijoj armiji. Bio sam svojevrstan vojnik 40 godina radeći u državi pod Alpima – kazuje Milorad.
Nastavlja da objašnjava.
– Ovde mi sat više služi za ukras. A tamo sam u njega gledao svaki čas. Vozio sam hladnjaču sa prehrambenim proizvodima za prodavnice po Tirolu. Prelazio sam po 400 i više kilometara. Ustajao sam u 1,15! Brzo bih gasio budilnik da se Jelica ne bi probudila. Nekada ne bih ni uspeo da zaspim, već bih se prevrtao po krevetu. Ne bih smeo da zažmurim, da se ne bih uspavao. Kada je bilo snega po putevima, kretao bih sat ranije, jer sam morao da vozim sporije – priča Milorad.
I Jelica kaže da joj je posao u bolničkoj kuhinji, u kojoj je radila 40 godina, bio veoma težak. Vremenom se navikla.
– Najviše mi je žao što smo gotovo celog života bili odvojeni od dece. Ostavili smo ih u Srbiji, jer smo mislili da ćemo kratko raditi u inostranstvu. Da zaradimo za automobil, za traktor, a tamo stekosmo penzije. Deca su kasnije došla. Sad smo mi ovde, a oni su tamo – kaže Jelica.
Još je veoma vredna. Sama održava kuću, baštu i dvorište puno cveća i ne želi da angažuje kućnu pomoćnicu. Dok se Jelica bavi kućom i dvorištem Milorad ima svoje hobije.
Pre svega vojne terence kojih ima nekoliko. Posle terenaca počeo je da kupuje radio-stanice raznih modela, proizvedene u Americi, Engleskoj i Jugoslaviji od 1944. godine do 1990. godine.
Najponosniji je na američku radio stanicu iz 1944. godine, koju, veruje, nema niko u Srbiji. U njegovoj kolekciji su i engleska radio stanica DRC 320L, radio-aparat bangolipsen, koji je najskuplja marka u Danskoj, razni magnetofoni, video rekordere, pa čak i vojne generatore za proizvodnju struje…
Ispunio mladalački san
Kada su kupili sve što su naumili, sredili kuću i vikendicu, Milorad je ispunio mladalački san. Na vojnom otpadu kupio je tri terenca vilis MB, kampanjolu i Pincgauer, originalne delove nabavio je u inostranstvu i reparirao ih. Sva vozila su u voznom stanju, a u onima koja su registrovana voli da se provoza po selu, a najviše da obuče uniformu i da ode na skup oldtajmera.
– Prvo sam kupio vilis MB proizveden 1942. godine. Bio je krš, ali mi ga je kolega potpuno renovirao. Želeo sam baš to terensko vozilo armije SAD, jer sam ga vozio dok sam bio na odsluženju vojnog roka. Tamo sam dobio i vozačku dozvolu. Veoma sam zahvalan Vojsci Jugoslavije, koja me je opredelila za životno zanimanje – kaže Živković.
Potom je kupio drugi Pincgauer, austrijsko terensko vozilo, proizvedeno 1983. godine i Zastavu AR 51/55, čuvenu kampanjolu, proizvedenu 1971. godine u kragujevačkoj Zastavi po Fijatovoj licenci. Svoj vojno-izložbeni upotpunio je traktorom Man, jer je u Austriji vozio kamion iste marke. Za sva vozila ima rezervne delove, redovno ih održava jer želi da svako od njih uvek bude u voznom stanju.
Potomci
Milorad i Jelica imaju sina Zlatana i kćerku Zlatanu. Zlatan je u Inzbruk otišao kada je završio srednju tehničku školu u Nišu. Sada se bavi elektronikom. Zlatana je u Austriju došla kada je završila osmogodišnju školu. Udata je za Slađana Obradovića sa kojim je izrodila kćerke Jelenu, Marinu i Nevenu. Slađan radi kao keramičar, a Zlatana u obdaništu. Svi su vaspitani po srpskim običajima, odlaze u crkvu i čak petkom posete. I njima se više dopada u Srbiji, ali su u Austriji izgradili budućnost.
Humanost
Jelica i Milorad su odvajali deo devizne ušteđevine za stvaranje boljih uslova u rodnom selu. Pomagali su manastiru Radošin, učestvovali u rekonstrukciji električne mreže, asfaltiranju seoskih puteva i kad god je šta zatrebalo.
