U dobroj atmosferi i u vrelini gotovo tropskih dana i noći, uz učešće velikog broja filmskih stvaralaca iz Hrvatske i regiona i uz veliki broj novih hrvatskih većinskih i produkciono manjinskih filmova (ukupno 21), protiče 70. Pulski festival.
Pod budnim okom publike u Areni, bioskopu „Vali” i u dvorani Istarskog narodnog kazališta ( i reprizno još na mnogo mesta u Puli i na Brionima), ali i zvaničnog žirija sastavljenog od čak pet „gracija” sa glumicom Nives Ivanković na čelu (dodeliće 20 „Arena”) smenjuju se takmičarski filmovi, od kojih su se (prema ličnom kritičarskom afinitetu potpisnice ovih redova) nekako do sada već izdvojila ova tri: debitantski dugometražni „Sedmo nebo” Jasne Nanut, „Pamtim samo sretne dane” Nevija Marasovića i film za decu i omladinu „Dnevnik Pauline P.” Nevena Hitreca. Nekadašnja poznata filmska televizijska novinarka Jasna Nanut, posle šest nagrađivanih kratkih igranih filmova hrabro se ( i mukotrpno) upustila u režiju dugometražnog filma i kao rezultat toga pred publiku donela finu gorko-slatku komediju inteligentnog humora i suptilne analitičnosti muške krize srednjeg doba.
U koscenarističkoj saradnji sa Hrvojem Osvadićem Nanutova priča o Ninu Radmanu (kao i uvek izvrstan Krešimir Mikić), prezauzetom producentu jednog popularnog TV šoua koji se upetljao (paralelno) i u svoju bračnu i u vanbračnu vezu, kredite i svakodnevne laži, a pri tome ima i visok pritisak (svaki čas ga meri), a i kukavica je. Taj i takav Nino iznova i iznova pokušava da prizna ženi da je već tri godine zaljubljen u drugu i negde na tim njegovim neuspelim pokušajima se i temelje svi neočekivani obrti u „Sedmom nebu”. Najgenijalnije sročen i izveden je onaj obrt (prvi od nekoliko puta ponavljajućih) kada Nino zatraži pomoć od „stručnjaka”, neke vrste lajfkouča (izvanredna uloga Nikše Butijera) s kojim vežba nekoliko mogućih verbalnih zapleta i raspleta priznanja svog vanbračnog izleta ženi.
Tu humor jednostavno vrca i opčinjava, a Ninova paranoja i strah od žene od tog trenutka samo raste i raste. Sve u svemu Jasna Nanut vodi gledaoce u zabavnu neizvesnost i zapitanost hoće li Nino doživeti kakav trijumf ili totalni krah. Autorka nudi jedan muški pogled u sopstveno ogledalo, otvarajući emocionalnu i mentalnu perspektivu patera familijasa porodice više srednje klase čiji je život naoko gotovo pa savršeno postavljen, ali se zapravo raspada. Zgodno, urbano i poželjno u bioskopskim dvoranama…
Srpskoj publici dobro znan autor Nevio Marasović nudi sada „Pamtim samo sretne dane” – kamernu dramu, dirljivi omaž legendarnom slovenačkom glumcu Radku Poliču (1942–2022), kojem je ovo bila i poslednja filmska uloga, i neku vrstu mentalno meditativnog filma zamišljenog da zapravo bude „misao o životu i smrti”.
Film je naslovljen prema istoimenoj pesmi Gabi Novak i Dedićevim stihovima, ali se ta pesma u njemu ne čuje. Jedna druga Arsenova pesma zauzima filmski prostor – „Sve što znaš o meni” i sasvim opravdava svoje setno postojanje u njemu. Jer, priča je ovo o usamljenom i umornom starcu Kasimu (Radko Polič) koji ulazi u kafanu i posmatra interakcije mnogih gostiju različitog životnog doba koji u nju ulaze i izlaze sa svojim životnim pričama. A priča je zapravo jedna i jedina. Ono što filmski gledalac vidi jeste retrospektiva celokupnog starčevog života. Onako kako se to i događa pred samu smrt kada se i kaže „ceo život mu se odvija pred očima”. I zahvaljujući tim stalno nadolazećim kafanskim gostima i saznaje se da je taj patrijarhalni glavni junak kao suprug bio čovek bez velike nežnosti, kao otac ne mnogo uspešan i posvećen (kćerka mu je izvršila samoubistvo) i da je zapravo bio fokusiran isključivo na političku karijeru. Polič kao Kasim sada sopstveni život posmatra uz puno kajanja i žaljenja, povremeno je čak i veoma iznenađen onim što vidi i čuje u kafani. U tom „čistilištu” pred definitivni odlazak na drugi svet. Zanimljiv Marasovićev koncept i još jedna uspešna saradnja sa norveškim scenaristom Gjermundom Gisvoldom i dobar odabir velikog broja poznatih hrvatskih glumaca u ulogama „gostiju”…
Hrvatska kinematografija i dalje uspešno neguje i žanr dečjeg filma uz koji mogu uživati i odrasli. Jedan takav primer je „Dnevnik Pauline P.” Nevena Hitreca, film toplo dočekan u Areni. Radnje smeštene u stvarnost sa onim neophodnim začinima čarolije i mašte, Hitrecov film razgaljuje i šarmira, veseli i raduje čak i „matorog” gledaoca koji bi se i sam ponekad rado vratio u detinjstvo i u te „komplikovane” godine bezbrižnog detinjstva i igrarija.
Sama priča se temelji na dnevniku emotivne, duhovite ali i prilično snažne devojčice Pauline, koji svedoči o njenim brojnim avanturama i u školi i u kući i njenim „problemima” koje iznova i iznova uspešno rešava. Na širem planu prisutna je i ta kritička perspektiva i okretna komičnost, iskrenost i razoružavajuća vedrina. Film je nastao prema istoimenom romanu Sanje Polak iz školske lektire, a reditelj Hrvoje je umeo i te kako da ga „pročita”. Dopadljiv i vredan film, sa velikim brojem simpatičnih malenih glumaca…
