Tamo gde prestaje logika – počinje Kuba: Kako izgleda život sa 30 evra mesečno?

Kuba je pod sankcijama Sjedinjenih američkih država i Ujedinjenih nacija, uz kratke prekide, više od šest decenija. Prvi embargo uveden im je još davne 1960, kada je Fidel Kastro posle revolucije odlučio da nacionalizuje američku imovinu, pa danas uveliko izrastaju generacije koje samo po priči starijih znaju kako je nekada izgledao (normalan) život na najvećem karipskom ostrvu.

Pandemija kovida zbog koje dve godine nisu imali turiste dodatno im je otežala život. Zbog rata u Ukrajini su godinu i po dana uskraćeni za žitarice iz te zemlje, a prestali su da im stižu i ruski tankeri s naftom. Pre pandemije je jedan evro vredeo 27 kubanskih pezosa, a sada vredi 180 (u restoranima i prodavnicama ga računaju 200).

A kako ustvari danas žive Kubanci? Kažu nikad gore u poslednje tri decenije. Ovakvu krizu i privredni slom ne pamte još od 1991. kada im je zbog raspada SSSR-a, tada jedinog inostranog partnera, praktično u jednom danu stala cela industrija.

Prosečna mesečna plata danas iznosi oko 30 evra. Doktori i naučnici kao najcenjeniji sloj društva zarađuju oko 50 evra. Njima država u znak zahvalnosti pokloni godišnje novi frižider, šporet ili veš mašinu, dok pojedinci za najviše zasluge mogu dobiti i automobil.

Ulicama kubanskih gradova dominiraju oldtajmeri, pošto su državne službe duže od pola veka jedine koje smeju da uvezu novi automobil. Američki lepotani iz pedesetih i šezdesetih koji taksiraju ulicama Havane odušveljavaju turiste, ali vlasnicima zadaju ozbiljne glavobolje u dovijanju kako da u kućnoj radinosti naprave delove koji se ili odavno više fabrički ne proizvode ili ne mogu da se legalno uvezu (zbog sankcija).

Kubanci za sebe tvrde da su majstori improvizacije i da nema toliko starog automobila, šporeta, bojlera, čega god, koji ne mogu da poprave. Država je prethodnih godina nudila povoljne subvencije svima koji žele da belu tehniku staru po 30 i više godina zamene za nove kineske frižidere, šporete i druge kućne aparate, ali je odaziv bio slab. Mnogi ne veruju u novu tehniku za koju tvrde da je „programirana da se pokvari kroz desetak godina“, dodajući da „nisu dovoljno bogati da sebi mogu da priušte bilo šta što traje kraće od 50 godina“.

Turisti žila kucavica

Posebnu glavobolju vlasnicima automobila stvara potrošnja goriva, pošto svaki od oldtajmera „guta“ i preko 15 litara na 100 pređenih kilometara. Taksisti mesečno dobijaju bon za 20 litara goriva koje mogu da kupe po povlašćenoj ceni (oko pola evra po litru), ali nafta zbog sankcija vrlo retko stiže na benzinske pumpe. Zato su najčešće prinuđeni da se okreću crnoj brzi i gorivu koje košta oko 2,5 evra po litru (dizel), a koje je gliserima švercovano iz Venecuele ili se putem korupcije našlo u privatnim rukama iz državne rezerve.

Uprkos svemu, automobil je blago, često i spas za celu porodicu. Zbog sankcija i autokratske državne politike tržište automobila je potpuno poremećeno, pa tako „moskvič“ iz sedamdesetih godina prošlog veka košta oko 80.000 američkih dolara. Vlasnik takvog auta ubeđivaće vas da je to „novo vozilo“, a da smo mi (Evropljani) razmaženi što automobil posle samo desetak godina smatramo starim.

Nije retkost i da ćete na ulici u moru oldtajmera videti i neki najnoviji model „merecedesa“ ili „BMW-a“, ali budite sigurni da su to državni ili diplomatski automobili, moguće i vozila neke od retkih inostranih kompanija koje imaju dozvolu za poslovanje na ostrvu. Vlasništvo se lako razlikuje po samo pet tipova registracija: B – državni, P – privatni, D – diplomatski, K – komercijalni, T – turistički (renta kar vozila).

Po 30 evra mesečno zarađuju i radnici u turističkom i ugostiteljskom sektoru. Međutim, oni su u prednosti jer od turista dobijaju bakšiš koji i na dnevnom nivou može biti veći od cele njihove plate. Bakšiš očekuje svako: konobar, turistčki vodič, vozač autobusa… Zbog toga u sektor turizma beže profesori, policajci, inženjeri. Svako ko se „očeše“ o turiste može računati da će koliko-toliko pregurati mesec i prehraniti porodicu.

– Kuba je pronašla lek za dijabetes i rak (pluća i grlića materice – prim. aut.), ali još uvek ne uspeva da pronađe lek za siromaštvo – objašnjava kubanski turistički vodič Serhio na putu za dolinu Vinjales, dok istovremeno pokazuje kako izgleda knjižica sa sledovanjima koje država daje građanima.

Redovi za sve, od hrane do lekova

A u knjižici piše da svaki Kubanac mesečno može da trebuje pet jaja, kilogram pirinča , pet vekni hleba… Međutim, problem nije samo u količini hrane koja očigledno ne može ni magijom da se razvuče na mesec dana. U pitanju je hrana koju Kubanci mogu da kupe po povlašćenim cenama u specijalizovanim prodavnicama – ali, u tim radnjama su rafovi najčešće potpuno prazni. Zato ćete širom Havane i drugih gradova viđati redove od ranih jutarnjih sati. Negde je stiglo brašno, drugde meso ili mleko u prahu (klasično kravlje mleko retko ćete naći na ostrvu).

Mirno i sa osmehom na licu redove uglavnom čekaju najstariji članovi porodica, kojima je to ujedno vid druženja. Neki ponesu tranzistor da prekrate vreme, pošto je na Kubi muzika zabava broj jedan. Čućete je od ranog jutra do kasnih večernjih sati, ne samo po restoranima nego i po trgovima, pa i najzabačenijim ulicama.

U nedostatku novca za druženje po kafićima i restoranima (u koje idu samo na značajne datume – rođendani, godišnjice, mature), lokalci će se najviše družiti po kućama ili na ulici, slušajući muziku, igrajući domine ili čak plešući uz latino zvuk.

Na prvi pogled lako ćete shvatiti da su osmeh i optimizam glavno oružje Kubanaca za sve nedaće. Ali, ako se potrudite da kroz razgovor zagrebete ispod površine doći ćete do zaključka da ipak „sve te maske kriju bol“ (Đorđe Balašević – Odlazi cirkus), ali ga nose sa dostojanstvom i bez samosažaljenja.

Sve ono što ne uspeju da nabave po povlašćenim cenama u okviru sledovanja, Kubanci kupuju na crnom tržištu. A najosnovnije namirnice na crnoj berzi su skuplje nego u Srbiji (pola litre flaširane vode košta 200 kubanskih pezosa – 1 evro, litra suncokretovog ulja 600 pezosa, kilogram piletine preko 2.000 pezosa).

Redovi su i ispred apoteka (kada stignu lekovi). Embargo na medicinsku opremu i medikamente najteže pogađa ostrvo, pa se lekari bez dijagnostičkih aparata i lekova dovijaju u načinima na koji će lečiti pacijente. Apotekar će svakom ponaosob iz jedne kutije leka vaditi tabletu po tabletu i dati tačno onoliko koliko je doktor, uglavnom škrto, prepisao na receptu (nekom samo četiri ili pet).

Domaćini kod kojih budete boravili, bilo u hotelu, bilo u „kazama“, više će se od bakšiša obradovati ako im ostavite ostatke vaše nepotrošene kutije „aspirina“, „brufena“, „paracetamola“, pa čak i šampona, sapuna, paste za zube.

Miris Havane se dugo ne spira

Turističke agencije (čak i iz zapadnih zemalja) najčešće u Havani i Trinidadu grupe smeštaju u „kaze partikulares“ (casa particulares), porodične kuće sa sobama koje imaju zasebna kupatila (podsećaju na apartamane u Grčkoj). Razlog leži u činjenici da će domaćini bolje brinuti o turisti nego osoblje hotela u kojem najam sobe košta isto koliko i u bilo kojoj zapadnoj zemlji, ali je usluga nažalost u skladu sa oskudnim platama zaposlenih.

Domaćini će se u „kazama“ dovijati na sve moguće načine da turistima omoguće sve ono što sami vrlo retko jedu (hleb, jaja, šunku, kačkavalj). Kada vidite da ti ljudi pred vas iznose bukvalno sve što imaju u kući, po cenu da sebe uskrate za neke od namirnica, brzo ćete im oprostiti što nigde na Kubi nećete imati pritisak vode u tušu kao kod svoje kuće, što povremeno nema tople vode, što vas mogu zadesiti višesatne restrikcije struje ili što u sobi nemate klima uređaj već samo ventilator (a karipska klima je blago rečeno paklena sa temperaturama koje retko idu ispod 30 stepeni Celzijusa i konstantnom vlažnoću vazduha od preko 80 procenata).

Havana sa fotografija koje turisti postavljaju na Instagram, Fejsbuk i druge društvene mreže, i Havana uživo su dva različita sveta. Ulični miris urina, iznutrica, životinjskih fekalija, vonja i ko zna čega još ne spira se lako sa sebe čak i danima nakon napuštanja prestonice. Centar grada, glavni bulevari i Kapitolio (verna replika američkog Kapitola koja je nekada bila Skupština Kube, a danas muzej) ušminkani su do maksimuma.

Međutim, već u prvoj sporednoj ulici, u Staroj Havani, videćete raskopani asfalt, neobeležene rupe, šut, fasade koje nisu obnovljene više od jednog veka, kokoške koje slobodno šetaju okolo… Ulično osvetljenje imaju samo glavne ulice Havane. U sporednim vam put osvetljavaju svetla iz kafića, restorana, privatnih stanova ili ljubazni lokalci koji će vam svetlom svog telefona ili baterijskom lampom pokazati put.

Uprkos tome osećaćete se veoma bezbedno čak i u najmračnijim uglovima grada. Dok se turistima na najpoznatijim destinacijama u Meksiku, Brazilu, Argentini, Kolumbiji, Venecueli savetuje da ne nose lančiće oko vrata, satove, bilo kakav nakit ili odeću koji deluju luksuzno – u Havani će vas samo upozoriti na opasnost od uličnih prevara (da ne nasednete na jeftinu cenu za lažni rum ili cigare).

Praktično jedina neprijatnost koja vam se u mračnoj ulici može desiti je da ugazite u pseći izmet ili naiđete na svinjsku glavu koja skuplja muve ceo dan (afričke zajednice su na Kubi brojne i revnosno neguju svoje religijske tradicije).

Paradoks je da uprkos nestašicama svega, u Havani vam na ulici mogu ponuditi bukvalno sve – od kokaina do papaje (u kubanskom slengu papaja nije voće nego sinonim za ženski polni organ).

Kubanska matamatika nije egzaktna

Za cigare, koje najviše interesuju turiste, savetuje se da se kupe u nekoj od specijalizovanih radnji koji prodaju duvan (skuplja varijanta) ili na nekoj od farmi duvana koje će posetiti svako ko ode na Kubu (jeftinija varijanta). Uzgajivači duvana odmah će vam se požaliti da skoro ceo svoj rod moraju predaju državi po ceni koja nije isplativa.

– Država još od revolucije traži da predamo 90 odsto roda, a samo 10 odsto smemo da iskoristimo za prodaju. Ja državi dam 90 odsto roda, a oko 35 odsto iskoristim da prodam vama turistima. Kako to uradim? Pa, lako. Znate, matematika na Kubi nije egzaktna nauka kao kod vas u Evropi. Ako pitate mene ili bilo kog drugog uzgajivača reći će vam isto, da državi daje 90 odsto roda, a da sam proda oko 20, 30 odsto – objašnjava Evio turistima dok ih uči kako da prepoznaju pravu cigaru, koje su razlike u brendovima, šta je pušio Fidel Kastro (kohibu), a šta Če Gevara (monte kristo).

I zaista, matematika na Kubi je jako rastegljiva stvar. U restoranu će vam kao turisti često zaokružiti račun na višu cifru. Pravdaće se da su to uradili slučajno, izvinjavaće se, biće im vidno neprijatno, ali će isto uraditi i sledeći put kad dođete. Znaju da za 200-300 pezosa nećete to shvatiti zlonamerno, a njima su tih vaših dodatnih jedan ili dva evra krucijalni da preguraju mesec.

Za uzvrat će vas ugostiti kao najmilijeg i ni na koji način neće dozvoliti da izađete nezadovoljni.

Matematika kaže da prosečni Kubanac pored (državnog) posla ima bar još jedan ili više honorarnih s kojima mesec pregura sa oko 50 do 100 evra (neki srećnici koji rade u ugostiteljstvu i turzimu možda uzmu više). Kako oni prežive mesec u zemlji gde su sve namirnice skuplje nego Srbiji, to ni sami ne umeju da vam objasne.

– Tamo gde prestaje logika počinje Kuba. I nemojte misliti da ćete možda jednog dana shvatiti. Što ste duže ovde to će vam manje biti jasno, pošto ćete se samo susretati sa novim, još većim nelogičnostima – pokušava da hrvatski turistički vodič Karlo ponudi neko objašnjenje turistima, ne bi li tako „odbranio“ svog kubanskog kolegu Serhija od beskrajnih pitanja kako lolakci sastavljaju kraj s krajem.

Serhio sleže ramenima, kaže da bi mi iz Srbije to trebalo da razumemo jer smo preživeli devedesete. Besplatno obrazovanje je jedna od retkih svetlih posledica revolucije. Tako ćete verovatno naići na taksistu, konobara, vodiča koji je po profesiji profesor, inženjer, možda čak i naučnik, ali je da bi prehranio porodicu odlučio da se otisne u drugačije profesionalne vode.

Samo ove školske godine na Kubi postoji 1.800 škola sa po jednim detetom. Ko odluči da krene učiteljskim vodama unapred zna da će kao misionar morati da ide po najudeljinijim krajevima najvećeg karipskog ostrva. Iznenadiće vas koliko su i mladi Kubanci upućeni u geografiju i noviju svetsku istoriju, znajući detalje o raspadu Jugoslavije možda čak i više od svojih srpskih vršnjaka.

– Kuba počiva na solidarnosti. Svaka porodica u širem krugu ima nekoga u SAD, Evropi, negde u inostranstvu. Oni šalju odeću i obuću, mobilne telefone, lekove, novac… Režim se protiv siromaštva bori i nekonvecionalnim metodama, pa je tako zvanično odobreno da svako ko dođe na Kubu, bilo Kubanac ili stranac, sme da bez plaćanja carine unese dva kofera sa hranom i lekovima. Čak se ni odeća u praksi ne carini. Mnogi te mogućnosti koriste da im iz inostranstva šalju kargo avionima sve i svašta, pa potom tu robu preprodaju na crnom tržištu – priča Serhio i dodaje:

– Soldiarnost se vidi i na primeru međugradskog prevoza, koji praktično nemamo.. Mnogi polasci autobusa se otkazuju zbog nestašice goriva. Voz je najjeftinija opcija za putovanje, ali često se desi da kupite kartu a on uopšte ni ne krene. Zato je stopiranje glavni vid međugradskog prevoza. Na Kubi je stopiranje verovatno najbezbednije na svetu. Za svojih 50 godina nikada nisam čuo da se nešto loše desilo nekome ko je stopirao bilo gde na Kubi, a znam i mnoge inostrane avanturiste, čak i Amerikance, koji su na ovaj način proputovali ostrvo.

Za Kubu je uobičajena slika da strancima na ulici prilaze deca s rečima „una karamela porfavor (jednu karamelu molim) ili roditelji koji zamole turistu za neki slatkiš za dete. Konditorska industrija ne postoji i jedini fabrički proizvedeni slatkiš koji deca vide je praktično onaj koji dobiju od turiste ili rodbine iz inostranstva. Najčešći domaće napravljeni slatkiš je „flan“ (karamel krem kolač), a porodično prave i razne poslastice od meda, kokosa ili kikirikija i drugih orašastih plodova (nalik našoj bonžiti).

Hoze Marti veći heroj od Fidela Kastra i Če Gevare

Najveći šok za turiste koji na angro od Havane do Gvantanama kupuju majice, kape i bedževe sa likom Če Gevare biće kada sa lokalcima zapodenu razgovor o argentinskom lekaru koji je sa Fidelom Kastrom izveo revoluciju 1959. godine.

– Lekar treba da leči, a ne da ubija ljude. Če Gevara je zajedno sa Fidelom Kastrom odgovoran za smrti hiljada ljudi. Iako je tvrdio da je to radio za dobrobit Kube, koji lekar je u stanju da ubije hiljade da bi jedan pacijent preživeo. Vi (Evropljani) Čea nosite na majicama i njegov lik ističete čak i na mirovnim protestima, kao da je on bio Gandi. Ali on je sve suprotno od Gandija. On je govorio da ako ne žele da ti daju ono što ti pripada, onda to moraš sam da zatražiš, čak i oružjem ako treba. Jedina dobrobit od njega je što na njegovom liku sada zarađujemo pare – priča Dijego, taksista iz Havane koji je po obrazovanju profesor geografije.

Mišljenja o revoluciji, Fidelu Katru i Ernestu Če Gevari podeljena su u odnosu na to da li pitate stanovnike prestonice ili unutrašnjosti (Trinidada, Sjenfuegosa, Santa Klare). Dileme nema samo oko jedne ličnosti – istinska legenda Kube je Hoze Marti. Vođa rata protiv španskih kolonizatora (Kuba je oslobođena tek 1902. godine) nalazi se na novčanici od jednog pezosa i na imenima svih značajnih bulevara i ustanova u svim delovima zemlje. Martija podjednako vole i zagovornici i protivnici revolucije.

Cena rata protiv Španaca u kojem su Kubanci dobili novčanu i logističku podršku Sjedinjenih Američkih Država bila je trajno odricanje dela svoje teritorije, u zalivu Gvantanamo. Gringosi (najčešći izraz koji koriste za Amerikance) su na krajnjem istoku Kube napravili vojnu bazu koja im i danas geografski omogućava nadziranje celog Meksičkog zaliva i kompletnih Kariba. Iako je Fidel Kastro nacionalizovanjem (čitaj: oduzimanjem) američke imovine i dovlačenjem ruskog nuklearnog naoružanja koje je 1962. bilo upereno ka najvećim gradovima SAD (Kubanska raketna kriza) bio na ivici rata sa severenim susedima, zanimljivo je da nikada nije doveo u pitanje status Gvantanama.

Kubanci vole da podsete turiste da revolucija iz 1959. nije bila komunistička već demokratska, u cilju svrgavanja Fulgensija Batiste u vezi sa kojim postoji konsenzus da je bio diktator. Klizanje u novu diktaturu bio je proces. Komunistička partija osnovana je tek 1965, posle potpunog okretanja zemlje ka Sovjetskom Savezu, a čovek sa bradom (kako Kubanci nazivaju Fidela Kastra izbegavajući da formalno izgovore njegovo ime u neželjenom kontekstu) prestaje da bude vladar iz senke i postaje zvanično predsednik tek 1976. godine.

Danas je teško poverovati da su Kubanci ikada imali životni standard sličan zapadnim demokratijama i da je Kuba nekada (1920-1950) zvanično slovila za sedmu ekonomiju sveta. Tome su kumovale značajne američke investicije i pare koje je mafija prala na Karibima (Al Kapone je bio redovan gost hotela Nasional u Havani).

Prvi pogled na mnogobrojne bulevare sa po šest traka u Havani, koji danas zvrje prazni, ukazuje na to da su oni pre više od jednog veka građeni za gusti saobraćaj (Kuba je 1940. bila druga zemlja na svetu po broju automobila po glavi stanovnika). SSSR je posle revolucije zamenio SAD u otkupu celokupnog roda šećerne trske i rude nikla, ali je slom te zemlje devedesetih godina prošlog veka doveo i do totalnog kolapsa kubanske privrede, od kojeg se ni do danas nije oporavila.

Silazak s vlati Fidela Kastra 2008. godine i prepuštanje funkcije bratu Raulu Kastru najavili su neka bolja vremena, koja nažalost nisu dugo potrajala. Tadašnji predsednik SAD Barak Obama ukinuo je većinu sankcija i Kuba je počela da ekonomski sarađuje sa regionom, uključujući i Kanadu. Međutim, deset godina kasnije Donald Tramp stavlja Kubu na listu zemalja koje sponzorišu terorizam, a kasnije Džo Bajden vraća na snagu pun paket sankcija. Zašto? Formalno zbog pomaganja Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARC), mada za to nisu ponuđeni čvrsti dokazi. Kubanci će odgovoriti da je u pitanju opsesija Amerikanaca koji žele da im na silu uvedu demokratiju.

A kakvo je realno stanje demokratije na Kubi? Mnogi će vam priznati da otvoreno kritikovanje Kastra ili Če Gevare ne bi bilo moguće pre samo više od dve godine. Strah od represije bio je prisutan sve do 2021. godine i velikih demonstracija u Havani i drugim većim gradovima, prvim još od revolucije.

Iako su demonstracije ugušene silom, Kubanci tvrde da je za pad sistema nedostojalo da samo neko iz mase „zapali šibicu“. Vlast je narod kaznila i tako što je ograničila pristup interentu i mobilnoj telefoniji, ne dozvoljavajući bilo kakav protok informacija. Mnogi misle da je istok zemlje (unutrašnjost) surovije kaženjen od Havane, pošto se od tada dešava da namirnice i gorivo u gradove poput Trinidada ili Santa Klare ne stižu čak po mesec dana.

– Izgleda da su Fidel Kastro morao da umre da bi ljudi počeli da se oslobađaju i kažu šta misle – tvrdi taksista Dijego.

Ceh iz prošlosti sada plaća aktuelni predsednik Migel Diaz Kanel koji uskoro završava drugi mandat (po Ustavu nema pravo na treći), a koji bez dileme pokušava da zemlju otvori prema svetu.

Međutim, svet izgleda još neko vreme neće biti zainteresovan za Kubu i ono što može da mu ponudi, od medicine do kulturnog i istorijskog bogatstva.

Dozvoljeni istopolni brakovi

Uprkos autoritarnom režimu, manjku demokratije, odbacivanju zapadnih vrednosti, Kuba je zemlja sa najvišim stepenom prava za LGBT zajednicu u latinskoj Americi. Iako se do pre 30 godina smatralo opasnim javno se izražavati pripadnikom gej populacije, kubansko društvo je u ovom pravcu napravilo iznenađujući iskorak, te su 2022. godine na referendumu ozakonjeni istopolni brakovi sa preko 80 odsto glasova „Za“.

Masovno vakcinisani protiv kovida

Za razliku od Srbije, građani Kube imaju puno poverenje u svoje naučnike i lekare. Iako je primanje vakcine protiv kovida bilo na dobrovoljnoj bazi, preko 90 odsto građana se odazvalo i u roku od dve i po godine primilo pet doza (na jesen je planirano davanje šeste doze). Kuba je prva zemlja na svetu koja je u julu 2020. godine napravila vakcinu protiv kovida (Abdala vakcina je priznata i od Svetske zdravstvene organizacije), a druga je priča zašto je svet nije želeo čekajući da istu naprave zapadne farmaceutske korporacije.

Od druženja sa iguanama do kupanja u Karipskom moru

Turistički potencijal Kube deluje kao da je neiscrpan i 15 dana će u praksi biti malo da se upozna zemlja. Za ljubitelje lenjog odmora najpoznatija destinacija je poluostrvo Varadero sa luksuznim rizortovima koji gledaju na Atlantik ili Trinidad na Karipskom moru, pa čak i Havana koja ima sjajne plaže u Meksičkom zalivu. Za one koji više vole aktivni odmor preporučuju se dolina Vinjales (vinogradi), Las Terasas ili neki od nacionalnih parkova poput Gvajanara. Avanturisti neće propustiti odlazak na Kajo iguano (ostrvo iguana) gde će imati priliku da se ceo dan druže sa gušterima koji po ponašanju i pristupu turistima više podsećaju na domaće životinje.