Brojna istraživanja, kao i školska praksa svedoče da je poklanjanje ocena fenomen koji je u velikoj meri prisutan u našim školama, a ova tema nedavno je aktuelizovana odlukom države da se školska godina naprasno završi za sve učenike osnovnih i srednjih škola, te njihovim dopisima u kojima su neki prosvetari između redova pročitali da treba zaključiti više ocene.
Nije se prosvetna vlast obazirala na navodne anonimne izvore iz Vlade Srbije koji su u pojednim medijima preneli kao stav Vlade da će se, ukoliko su ocene „na klackalici“, odnosno nastavnik se dvoumi da li da da višu ili nižu, zaključivati bolja ocena, a dobar deo nastavnika, učenika i roditelja ovu informaciju je uzeo zdravo za gotovo.
Prethodnih dana ocenjivanje je ponovo u fokusu javnosti jer sa fakulteta stižu vesti o lošem znanju vukovaca na prijemnim ispitima, a upravo se za ovu kategoriju učenika najčešće vezuje priča o zaključivanju nezasluženih petica.
Ipak, Aleksandar Markov, predsednik Foruma beogradskih gimnazija, kaže da nije siguran u to da se poklanjaju samo petice.
– Možda je češći slučaj da se poklanjaju dvojke nego petice, ali zapravo poklanjaju se sve ocene. Nastavnici se često pravdaju izgovorima da pritisci dolaze od roditelja, direktora. Nesumnjivo je da ima i toga, ali opet oni su ti koji moraju da nauče da se nose sa tom vrstom pritiska. Bilo bi nepošteno ne reći da, kada je reč o dvojci, nastavnici je često poklone kako bi izbegli dodatne obaveze oko pripremne nastave koju moraju da drže učenicima, popravnih ispita i slično. Još ako znaju da bi ih iza ugla mogla sačekati inspekcija, ljuti roditelji, onda je lakše upisati dvojku jer papir ili u ovom slučaju elektronski dnevnik, svakako, sve trpi – kaže Markov.
On kaže da pritisci roditelja na nastavnike što se tiče ocenjivanja nesumnjivo postoje i da ih im svuda iako su verovatno izraženiji u osnovnim školama
– Roditelji uvek veruju da njihova deca zaslužuju najbolje ocene i kad se prvi put suoče sa slabijim ocenama, dolazi do različitih reakcija. Nedavno sam jednoj prijateljici pokušao da objasnim da nije normalno da u odeljenju njenog sina sva deca imaju odličan uspeh, na to mi je odgovorila da su oni zaista talentovana generacija. Kada tako nepripremljeni na lošije ocene, učenici zajedno sa roditeljima dođu u više razrede osnovne škole ili upišu srednju školu i prvi put se suoče sa lošim uspehom, dolazi do problema na relaciji roditelj – nastavnik, ističe Markov.
On dodaje da pritisci roditelja najčešće počinju krajem maja i početkom juna, odnosno pred kraj školske godine.
Roditelji, kako kaže, najpre dolaze u školu i suptilno traže od nastavnika da pita njihovo dete, a sledeći korak je pokušaj direktnog pritiska na nastavnike pretnjama direktorom, inspekcijama i sve češće medijima.
– Ako nastavnik odoli i ovoj vrsti pritiska, onda u zavisnosti od kontakata koje imaju, roditelji pokušavaju da poprave ocene svoje dece preko svojih veza. Pre više godina prisustvovao sam sceni u kojoj je roditelj fizički nasrnuo na moju koleginicu koja je zaključila jedinicu njegovom detetu zbog čega je morala da interveniše policija. Znam i za slučaj gde je kolegi koji je ostavio nedovoljnu ocenu učeniku poništena ocena odlukom inspekcije. Kolega je osim toga, morao da dostavi inspekciji pripremu za svaki održani čas u prethodnoj školskoj godini, potom je formirana komisija koja će ponovo ispitati dete, a kada je nedovoljnom ocenom i druga komisija ocenila učenika i ta ocena je poništena i formirana nova. Na kraju je dete položilo ispit pred trećom komisijom i upisalo naredni razred kad je školska godina uveliko počela – navodi Markov.
Upitan zašto nastavnici podležu pritiscima i šta može da bude posledica ako ne pristanu na to, odgovara da osim psihičkih, drugih posledica najčešće nema.
– Ipak, veliki broj kolega je prosto sagoreo do te mere, da bi svaki vid psihičkog pritiska mogao ozbiljno narušiti njihovo zdravlje. Nije baš prijatno kad vam roditelji prete, kad vam dolazi inspekcija, kad vam direktor ili inspekcija poništi ocenu. Da sve bude komplikovanije, ukoliko se poništi ocena nekom nastavniku, on se upućuje na seminar o ocenjivanju, tako da sve to predstavlja neku vrstu sofisticiranog pritiska, što na kraju opredeli nastavnika da ide linijom manjeg otpora. Ipak, kada je reč o nekim radikalnim posledicama, poput gubitka posla, ne znam za takve slučajeve – navodi Markov.
Uz opasku da je „škola živ organizam“, naš sagovornik ističe da nastavnicima nije lako da saopšte učeniku da će izgubiti godinu, ali da nije lako ni reći đaku kojem nedostaje jedna ocena za odličan uspeh da neće da mu izađe u susret.
– Najčešći argument učenika je da nastavnik u tom činu ništa ne gubi. Ipak, iako to u tom trenutku deluje psihički izazovno za nastavnika, stečenim iskustvom i stažom, nastavnik mora da nauči da se izbori sa ovakvim situacijama i da shvati da ocena koju bi poklonio učeniku može odrediti njegovu budućnost, ali i budućnost drugih đaka. Najčešći argument kojim učenicima obrazlažem da ne mogu da im poklonim ocenu je da sam dao sve od sebe da oni nauče, da je u njihovo znanje uloženo godinu dana truda i rada, kao kad hirurg operiše, ali mu pacijent na kraju ne preživi. On mora da nastavi da se nosi sa tim naročito ako zna da je dao sve od sebe da pomogne pacijentu. Tako je i sa ocenama, ukoliko je nastavnik uložio celog sebe, potrudio se da učenici pored njega steknu određena znanja, onda ne bi smeo da ima dilemu kod zaključivanja ocena. Nažalost, praksa nas često demantuje – kaže Markov.
Prema njegovim rečima, situacije u kojima je u redu dati ocenu više i izaći u susret učenicima jesu neke porodične tragedije, poput bolesti, smrtnih slučajeva u porodici i slično.
– Ne vidim koje su to druge situacije kojima bi nastavnik opravdao čin poklanjanja. Na kraju krajeva, u životu im ništa neće biti poklonjeno, a prvenstveni zadatak škole je da mlade ljude pripremi za život – ističe naš sagovornik.
Komentarišući čestu praksu da odeljenjska veća zaključuju više ocene od onih koje nastavnici predlažu, Markov kaže da ovaj član pravilnika o ocenjivanju treba ukinuti jer ničemu ne služi, osim što se otvara veća mogućnost da ocene budu poklonjene preglasavanjem.
Prema njegovim rečima, sve dok učenik, odnosno roditelj ima pravo žalbe na ocenu ukoliko je nezadovoljan, potpuno je besmisleno opstajanje ovog člana pravilnika.
Markov potvrđuje da ima istine u tome da nastavnici podilaze učenicima ne bi li izbegli mogućnost da škola dođe na loš glas.
– Svakako. Danas su škole praktično na tržištu i bore se za svakog učenika. Neke imaju jače marketinške kampanje, a neke se oslanjaju na dobre ocene. Nažalost, roditeljima je bitnija ocena i uspeh učenika od znanja i skloniji su da upišu decu u škole koje imaju veliki broj odličnih učenika. Međutim, ono čime bi roditelji trebalo da se rukovode su rezultati dece prilikom upisa u srednje škole i na fakultete i njihova dalja postignuća. Ipak, kako je do takvih informacija nemoguće doći, roditelji se oslanjaju pre svega na informacije o broju odlikaša u jednoj školi. Takođe, bitno je naglasiti da, kad je reč o srednjim školama koje imaju problem sa brojem učenika, neretko se gleda da učenici ne ponavaljaju razred, kako kolege ne bi izgubile fond. Ako škola dođe na glas kao teška, u kojoj đaci ponavljaju, onda će takvu školu deca izbegavati – smatra naš sagovornik.
On na kraju kaže da su za „poplavu“ vukovaca, odlikaša i poklonjenih ocena odgovorni svi.
– Odgovornost ne može biti samo na roditeljima ili samo na nastavnicima. Imam utisak da smo se nekako svi nesvesno udružili u urušavanju obrazovnog sistema uz prećutnu saglasnost da danas bolje prolaze snalažljivi nego obrazovani, što uopšte ne mora biti istina. Zato je potrebno da postanemo svesni te istine, kao i nesporne činjenice da od nas zavisi kakvo će nam društvo biti u narednim decenijama – poručuje na kraju razgovora Aleksandar Markov.
Nema nastavnika koji nije poklonio ocenu
Na pitanje da li je on nekada poklonio ocenu, Aleksandar Markov odgovara potvrdno.
– Verujem da ne postoji nastavnik koji nije poklonio ocenu. Kada kažem poklonio, pre svega mislim da sam dao veću ocenu nego što je učenik u tom trenutku zasluživao. Ovo sam radio kada sam imao ideju da sa većom ocenom motivišem učenika da nastavi da radi. Kada je reč o zaključnoj oceni, nema sumnje da je i tu bilo „izlaženja u susret“. Zapravo, moglo bi se reći da sam već nameravao da dam veću ocenu učeniku, ali sam tražio da pripremi određeno gradivo. Ovo je najčešće slučaj kod učenika koji ostvaruju slabije rezultate, sa namerom da ih i“izvučem“ i da ne izgube godinu – ističe naš sagovornik.
