Iako je na snazi bio samo 14 dana, ovaj ustav je bio ispred svog vremena i između ostalog govorio o uživanju u prirodi i javnom dobru u Srbiji.
„I seoske šume i gora dosadašnji alija jesu obštenarodno dobro; sav narod ima pravo, uživati ji. Niti ima Praviteljstvo, nit’ ikakav Starješina, ni činovnik, ni trgovac, ni seljanin, nit’ ikakav Srbin prava, zagrađivati ji ili zabranjivati Srbima iz drugi sela i okružija, da ji ne uživaju.“
Ustav Knjažestva Srbije („Sretenjski“, 1835), član 129
Napisao ga je Dimitrije Davidović, jedan od vodećih prosvetitelja tadašnje Srbije. Svojim liberalnim načelima i zaštitama izazvao je buru negodovanja u Istanbulu, Moskvi i u drugim delovima Evrope. Bio je ukinut posle samo 55 dana (od kojih je 41 proveo – suspendovan).
Ustav Knjažestva Srbije iz 1835. godine, danas zapamćen kao Sretenjski zbog datuma kada je proklamovan na Kneževim livadama u Kragujevcu, po mnogo čemu iskače iz političke realnosti Srbije u prvoj polovini 19. veka. A čitajući njegove redove, nailazimo i na citirani član 129, u kojem čitamo i ideje kao što su „obštenarodno dobro“, ili zabrana zagrađivanja seoskih šuma i gora.
Iako je važio samo dve nedelje, Sretenjski ustav ipak je nadživeo svoje mnogobrojne protivnike (a među njima i tadašnjeg kneza Miloša Obrenovića). A danas, kada proslavljamo njegovu 188. godišnjicu, u vreme kada investitorski urbanizam ugrožava javno zelenilo, komunalni i industrijski otpad uništavaju životnu sredinu a vazdušno zagađenje česticama PM 2,5 ubija 10.000 ljudi svake godine, treba se podsetiti i te važne činjenice.
Naime, iako je Sretenjski ustav važio tek 14 dana, ideja zaštite životne sredine je u domaćem zakonodavstvu stara gotovo dva veka.
Nasuprot samovolji Miloša Obrenovića, Dimitrije Davidović se u pisanju Ustava oslonio na nasleđe prosvetiteljstva i Francuske revolucije: Ustav Knjažestva Srbije podelio je vlast na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, garantovao građanske slobode, zabranio ropstvo i feudalne odnose, proklamovao slobodu veroispovesti…
Ideja „obštenarodnog dobra“ proizašla je iz sličnih ranih liberalnih shvatanja, pa tako Sretenjski ustav, na tragu svojih francuskih pandana, daje pravo „obštinama naroda Srbskoga“ da od države traže sredstva za „sirote, škole, bolnice i kontumace“ (ustanove za zaštitu od zaraza).
Sa druge strane, i odnos prema prirodi i razlici između privatne svojine i javnog dobra bio je dobrim delom zasnovan na liberalnim načelima, pa član 128 kaže:
„Sva zemlja, koju narod Srbski ima, prinadleži svakom imaocu, kao prirodno imanje, kojim može po svojoj volji raspolagati, i koje može drugomu prodati; samo mora u tom slučaju javiti se nadležnoj vlasti svoga Obštestva i Okružija, i pred njom prodati ju; a posle ne može naseljavatise na tuđu nekupljenu.“
U pitanju je bio danas gotovo nezamisliv presedan. Štaviše, Dimitrije Davidović je upravo u naslovu ovog dokumenta i de fakto izmislio reč „ustav“, jer pre Sretenja 1835. godine u Srbiji nije ni bila potrebna jedna takva reč. Učeni ljudi tog vremena koji su bili upućeni u evropske politike, kao što je bio Vuk Karadžić, koristili su do tada nezgrapnu pozajmljenicu „konštitucija“.
Ako već baštinimo nasleđe Sretenjskog ustava, nije loše da pročitamo šta tu sve zapravo piše. Mada se neke njegove tekovine danas (makar načelno) podrazumevaju, kao što je zabrana ropstva, „uživanje šuma i gora“ danas je daleko ugroženije pravo nego što je bilo pre 188 godina. I za njega se i dalje moramo izboriti.
