Na Vidovdan otvoren je deo obilaznice oko Beograda, od tunela Straževica do Bubanj Potoka, u dužini od 9,74 kilometra.
Ovaj deo auto-puta ukupno je koštao 325,1 milion evra.
Kako je ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastukture Goran Vesić najavio pre nekoliko meseci, nakon zavšetka ovog dela obilaznice, sada predstoji da se ugovori poslednji 31 kilometar od Bubanj potoka do Pančeva.
Ukupno, ova obilaznica oko glavnog grada, u izgradnji je već decenijama, a rokovi za igradnju pojedinačnih delova, kao i cele obilaznice odlagani su već puno puta.
Ideja o obilaznici oko Beograda postoji još od sedamdesetih godina prošlog veka.
Izgradnja je počela još 1990, a prvobitno je bio predviđen rok od pet godina da se završi. Od tada pa do danas promenile su se vlasti, prošle decenije, a rokovi se i dalje pomeraju i odlažu.
Dragan Đilas je 2008. godine, kao tadašnji gradonačelnik Beograda, rekao da bi cela obilaznica mogla da bude gotova za 18 meseci.
Ministar infrastrukture tada Milutin Mrkonjić govorio je da bi obilaznica trebalo da se završi do kraja 2010, a direkor Puteva Srbije Zoran Drobnjak 2010. rekao je da radovi treba da budu gotovi za dve godine.
Bivša ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović je, takođe, nagađala i rekla da će obilaznica biti završena 2020. godine. A predsednik Srbije Aleksandar Vučić obećavao je da ćemo imati obilaznicu 2021. godine.
Nakon svih obećanja, odlaganja i nagađanja, ukupna obilaznica još uvek nije gotova i ne zna se kada će biti.
Slična situracija je bila i za Grdeličku klisuru i Koridor 10, projekat koji je takođe postojao od ranih 90-ih godina.
U jednom intervju Mrkonjić je potvrdio da projekat izgradnje auto-puta do granice sa Makedonijom postoji još od 1991. godine.
Pre nekoliko godina, na izgradnji Koridora 10 stvarno se radilo tek od 2000. godine, a drugi pik radova na ovom projektu bio je 2008. godine.
Mrkonjić je tada dao rok od dve i po godine da se završi taj auto-put. I Mlađan Dinkić je tada izjavio da je završetak auto-puta na Koridoru 10 do 2011. godine prioritet.
U međuvremenu su rokovi za završetak ovog projekta još puno puta odlagani, a 2014. godine Zorana Mihajlović, kao ministarka saobraćaja, najavila je da će Koridor 10 biti gotov do kraja 2016. godine.
Zatim se nastavilo licitiranje, 2017. godine je najavljivan završetak Koridora za februar 2018, pa za kraj 2018. i sve tako do pred kraj 2019. godine kada je konačno otvoren autoput do Makedonije.
Ovo su samo neki od velikih infrastrukturnih projekata u Srbiji čiji su rokovi debelo probijeni, a radovi se razvukli na godine i decenije.
Kako je Istinomer pisao početkom ove godine, samo u 2022. je zabeležio 11 neispunjenih, jedno “ni započeto” i nijedno ispunjeno obećanje predstavnika vlasti.
Ono što je još važnije, kako su naveli, to je da se čak 66 odsto tih neispunjenih obećanja odnosilo na infrastrukturne projekte za koje su bili odgovorni ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović i njegovo ministarstvo.
Građevinski inženjer Danijel Dašić za Danas kaže se kašnjenja događaju zbog pogrešnih motiva i interesa.
„Kada bi svrha izgradnje infrastrukturnih objekata u Srbiji, kao što je u razvijenim i demokratskim državama, bila unapređenje infrastrukture, poboljšanje uslova za život i rad građana, pažljivo planiranje i namensko trošenje sredstava u cilju razvoja i napretka zemlje, onda bi svako kašnjenje bilo izuzetak, koji bi imao vrlo jake i argumentovane razloge za probijanje rokova“, smatra on.
U Srbiji je, kako dodaje, kašnjenje pre pravilo nego izuzetak.
„Nameće se hipoteza da glavni smisao izgradnje infrastrukturnih objekata ima elelemente koruptivnih radnji, kroz omogućavanje resursa za finansiranje partija i političara na vlasti. Umesto da se u infrastrukturne objekte ugrađuju kvalitetni materijali, kod nas se u puteve i zgrade najčešće ugrađuju nekvalitetni političari“, ukazuje Dašić.
Prvi razlog zašto se izgradnja velih infrastrukturnih projakata provlači decenijama je, kako navodi, u samoj pripremi i izvršenju projekata.
„Suština dobrog infrastrukturnog projekta je u izradi kvalitetne dokumentacije, koja ima jasno definisan i procenjen obim i vrstu radova, realnu procenu cena, i precizno kalkulisane rokove za izgradnju, što čini osnovu za potpisivanje i izvršenje ugovora koji na najefikasniji način obezbeđuju da će novac građana iz budžeta biti potrošen na najbolji mogući način“, objašnjava naš sagovornik.
On dodaje da su loše izrađeni projekti postali neka vrsta pravila.
„Koliko sam ja imao uvid u infrastrukturne projekte od 1990, a pogotovo od 2012. godine, ne postoji projekat koji je urađen bez značajne dopune, tzv „naknadnih i nepredviđenih radova“, koji je ispoštovao procenjen trošak izgradnje, i koji je urađen u predviđenom roku. Naravno, moguće je da neki projekat koji je ispoštovao ova sva tri kriterijuma postoji, ali da ga ja nisam primetio, i voleo bih da me neko iz Ministarstva demantuje“, poručuje Dašić.
O probijanju rokova, naš sagovornik kaže da je to posledica političkih igara, ali i nestručnosti.
„Glavni cilj izgradnje infrastrukturnih objekata je postojanje toka novca iz budžeta prema izvođaču radova, gde se na taj protok „kače“ politički odabrani podizvođači i partneri, koji kao pijavice izvlače novac i preusmeravaju ga u druge svrhe. Tako da je vreme ključni faktor, i zato je maksimalno produženo trajanje izgradnje infrastrukturnih objekata garant za maksimalno izvlačenje novca. Naravno, ovde ne treba zanemariti i faktor neznanja i nestručnosti osoba koje bi morale da budu kontrolori kvaliteta izgradnje, a koji su tu raspoređeni po partijskom, a ne stručnom ključu“, navodi Dašić.
