U poslednje dve decenije više od 40.000 gej brakova sklopljeno je u Holandiji. Od kako je prvog aprila 2021. godine ova zemlja dala zakonsko pravo LGBT osobama da stupe u brak sa osobom istog pola, više od 19.000 muškaraca i preko 21.000 žena reklo je „da” svom istopolnom partneru.
Iako su žene te koje češće stupaju u brak, zanimljiva statistika otkriva i da su razvodi češći među lezbejkama, nego među gej muškarcima – četvrtina lezbejki koja je stupila pred matičara 2010. godine stavila je tačku na svoj brak deset godina kasnije, u poređenju sa samo 14 odsto homoseksualaca. Od hiljadu brakova koji se sklope u zemlji lala i vetrenjača, svaki 17. brak je između osoba istog pola, a najveći broj LGBT bračnih zajednica sklopi se u Amsterdamu, Nijmegenu i Arnhemu.
Istopolnim partnerima holandski zakon daje pravo da usvajaju decu, lezbejski parovi imaju pravo na vantelesnu oplodnju o trošku države, a transrodnim osobama dozvoljena je zakonska promena pola, bez hirurgije ili hormonske terapije.
Iako ljudska prava LGBT populacije u Holandiji spadaju među najprogresivnija na svetu, predstavnik najveće holandske nevladine organizacije koja se zalaže za prava LGBT osoba COC i član socijaldemokratske partije Raudi Bojink ističe da floskula „geografija je sudbina” važi i u slučaju Holandije.
„Naši zakoni su među najliberalnijima na svetu, ali u realnosti njihova primena zavisi od toga gde živite. Ja stanujem u delu Haga pretežno naseljenom imigrantskom populacijom, u kojem je samo deset odsto Holanđana, a ostatak čine građani Maroka, Turske i Surinama i nikoga ne savetujem da kroz moj kraj šeta zagrljen sa svojim partnerom, jer može doći do incidenta. Odrastao sam u malom mestu u tzv. biblijskom pojasu Holandije, smeštenom u centralnom delu zemlje, u ekstremno religioznoj zajednici. Moji prvi susedi imali su osmoro dece, išli su u crkvu dva puta nedeljno, a u kući nisu imali televizor. I danas ne smem ni da pomislim da prođem kroz taj grad držeći partnera za ruku. U mnogim mestima u Holandiji, gde žive ekstremni hrišćani ili muslimani, nije lako biti LGBT osoba. U Amsterdamu je potpuno drugačija situacija, maltene vas gledaju čudno ako ste ’strejt’ osoba”, u šali kaže naš sagovornik, koji u međunarodnoj školi u Hagu, gde radi kao profesor fizike i matematike, koordinira rad učeničke LGBG alijanse.
Razgovor sa Raudijem vodimo u zgradi holandskog parlamenta, koji je 17. januara ove godine odobrio ustavni amandman kojim se izričito zabranjuje diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije ili invaliditeta. Pre ove izmene Ustav je zabranjivao diskriminacije na osnovu vere, filozofije, političkih preferencija, rase, pola „ili po bilo kom drugom osnovu”. Bojink ističe da je u pitanju veoma važna promena zakona, jer su kazne za osobe koje u školi ili na radnom mestu diskriminišu osobu zbog seksualne orijentacije veoma velike, ali dodaje da je ponekad diskriminacija najveća u porodici, jer deca koja odrastaju u veoma religioznim porodicama od roditelja često kriju svoju seksualnu orijentaciju.
„Nekad roditelji jednostavno ne mogu da prihvate seksualni identitet svoje dece, pa moram stalno da imam na umu da jednu istu osobu u razredu zovem Aleksandra, a pred roditeljima Aleksandar. Lično smatram da je veoma važno da saznate ko ste i to kažete drugima – bilo da ste vegan ili homoseksualac. Međutim, istina je da će vas neke firme danas u Holandiji zaposliti ako ste LGBT osoba, jer žele da podstiču različitost, a u nekima možete dobiti otkaz ako otkrijete svoju seksualnu orijentaciju, ako je njen vlasnik ekstremno religiozna osoba. Zbog toga dosta razgovaramo sa našim studentima i pomažemo im da razviju socijalne veštine”, ističe Raudi Bojink, sa kojom smo razgovarali u okviru projekta „Puls Evrope – medijske posete EU”.
U glavnom gradu Holandije ima mnogo gej barova i hotela namenjenih LGBT osobama, a u Amsterdamu je 1998. godine otvoren i informativni kiosk „Pink point”, gde osobe manjinske seksualne orijentacije iz celog svega mogu dobiti sve informacije koje su im potrebne. Tik pored njega nalazi se i nacionalni „Homomonument” – prvi spomenik na svetu podignut u znak sećanja na homoseksualne osobe stradale u Drugom svetskom ratu, čija je izgradnja završena 1987. godine.
Stefan van der Slen, koji u informativnom kiosku „Pink point” turistima iz celog sveta daje informacije o najpopularnijim LGBT barovima i mestima za izlazak u Amsterdamu, ali i o mestima gde mogu da zatraže azil zbog svoje seksualne orijentacije, u razgovoru za „Politiku” kaže da na vrata ovog kioska kucaju i mladi koje su roditelji izbacili kada su otkrili svoj homoseksualni identitet.
„Holandija ima dobre zakone, ali oni ne mogu da promene ljudsku svest – dešava se i da zaposlene u ’Pink pointu’ nazivaju pogrdnim imenima. Moram da istaknem da su najliberalniji zakoni doneti devedesetih godina 20. veka, ali potom je Evropa počela da skreće ’udesno’ i u mnogim zemljama došle su na vlast desničarske partije i pokreti. Istovremeno, na Stari kontinent stigli su novi emigranti sa svojim navikama i religijskim uverenjima, pa je situacija danas drugačija i ja se više ne osećam bezbedno kao što sam se osećao nekada. Iako smo mi u blizini kuće Ane Frank, mesta turističkog hodočašća, oko koga se nalazi dosta policije 24 časa dnevno, ne možemo obezbediti policajca po čoveku, pa su i naši radnici česta meta verbalnih napada. Svi smo mi socijalna bića i važno nam je da budemo prihvaćeni od strane porodice i zajednice, ali smo svesni da naša porodica može biti izložena socijalnoj ekskomunikaciji ako zajednica sazna da su neki njeni članovi homoseksualno orijentisani. Ja sam imao sreću da su moji roditelji, zajedno sa bratom i sestrom, prihvatili moj seksualni identitet. I moji nećaci znaju da njihov ujak živi u Amsterdamu sa partnerom”, kaže Stefan van der Slen.