Ben Aflek u svom petom rediteljskom poduhvatu otkriva nam kako je došlo do potpisivanja ugovora između Majkla Džordana i brenda Nike i stvaranja veoma unosnog partnerstva za obe strane. Postavlja se pitanje da li je to dovoljno interesantna priča za jedan film, posebno ako već znamo kako se sve na kraju završilo.
Glavni protagonista filma „Air“ je Soni Vakaro, skaut za košarkaške talente, koga je kompanija Nike angažovala da pomogne u odabiru perspektivnih igrača za sponzorstvo ovog brenda. Godine 1984, kada se dešava ovaj film, Nike nije lider u sportskoj opremi kao danas, a naročito ne u košarci. On kaska za Adidasom i Conversom i nije u stanju da izdvoji velika finansijska sredstva da privoli potencijalne buduće zvezde da potpišu ugovor s kompanijom.
Vakaro, koga kompetentno tumači Met Dejmon, međutim, insistira da brend pokuša da ostvari saradnju s Majklom Džordanom, trećim pikom na NBA draftu, i pored činjenice da je on otpisao Nike i samo razmatra ponude njegovih najvećih konkurenata. Naravno, kako to obično biva u ovakvim filmovima, naš junak ne prihvata „NE“ kao odgovor i spreman je da ugrozi svoju poziciju u firmi ne bi li uspeo da vanserijskog košarkaškog talenta dovede pod okrilje Nikea.
Aflek, koji je na sreću izabrao da tumači sporednu a ne glavnu ulogu u ovom filmu (Fila Najta, osnivača i direktora Nikea), uspeo je da za nešto manje od dva sata na uverljiv i zabavan način prikaže sve peripetije i trijumfe koji su pratile ovu istorijski epizodu, bez suvišnih detalja.
Publika vrlo brzo saznaje da je Vakaro veliki košarkaški znalac, ali i osoba koja voli da rizikuje. On je navodno još tada video da će Džordan biti nešto posebno, a njegovo mišljenje delila je i Džordanova majka Deloris (Vajola Dejvis), koju je prvu morao da ubedi u svoju viziju mladog igrača u obući Nikea.
Aflek je mudro odlučio da ne prikaže Džordanovo lice tokom celog filma, kako se gledaoci ne bi pitali da li glumac koji ga igra liči ili ne liči na njega i tako skrenuli svoj fokus sa radnje filma.
Ovaj potez, naravno, daje Džordanu i određenu auru, koja je sasvim u skladu s božanskim statusom koji će imati u košarci naredne dve decenije. To naročito dolazi do izražaja u ne baš uspeloj sceni, koja je zamišljena kao kulminacija filma, u kojoj Vakaro na blago patetičan način govori o Džordanovoj veličini i svojim rečima dopire do srca svih prisutnih.
„Air“ takođe pruža uvid u funkcionisanje jedne korporacije tokom osamdesetih, proces donošenja odluka, poziciju kreativaca u odnosu na birokrate, ali i promene u ovoj industriji koje su zauvek revolucionisale sportski marketing.
Ljubitelji modela patika Air Jordan, popularnih „Džordanki“, upoznaće se u ovom filmu sa njihovom istorijom.
No, da se vratimo na pitanje iz uvoda. Ovo jeste interesantna priča, ali da li zbog Aflekovih ograničenja kao reditelja ili njene nepodesnosti za igrani film, nedovoljno dramatična. Dokumentarac o istoj temi bi verovatno bio jednako efektan.
„Air“ nije dosadan, zbog čega vam neće biti žao nakon što ga pogledate. S druge strane, male su šanse da ćete mu se ikad vratiti.
