Potomkinja autora Žikinog kola, prvakinja Ana Rupčić tvrdi da u ulozi Turandot čiju hladnokrvnost pobeđuje ljubav, tumači sebe.
Upamćena kao Saloma na jugoslovenskoj pozorišnoj sceni, sopran Ana Rupčić debitovaće u ulozi kraljice Turandot u drugoj podeli nove koprodukcijske opere Narodnog pozorišta i Madlenijanuma u subotu 21. januara. Na sceni nacionalnog teatra, prvakinja opere i magistar muzike, tumačiće naslovnu junakinju Pučinijevog dela (završio ga Alfano) koja, iako mitski lik iz imaginarnog doba stare Kine, uprkos svom bajkovito surovom karljakteru poseduje izrazito ljudske osobine, ističe i sam reditelj Mario Pavlo del Monako.
Premda je opera bogata arijama, pod dirigentskom palicom Stefana Romanija, Turandot je „ledena” kraljica uspravnog, skoro ukočenog držanja sa malo pokreta.
„Iako po tome drugačija od Salome koja pleše na sceni oko 20 minuta da bi dobila na tacni Jovanovu glavu, Turandot je u prvom delu opere podjednako surova postavljajući proscima po tri zagonetke u zamenu za glavu – ukoliko ih ne reše odrubila bi je. Ali, iz jedne hladnokrvne ličnosti, lik koji tumačim se pod uticajem ljubavi transformiše u nežno biće koje se oslobađa iz tamnice sopstvene surovosti. U tome je ova uloga za mene poseban izazov”, kaže umetnica.
Kada je Kalafova ljubav uveri u to da je ime stranca koji će je osvojiti upravo sama ljubav, kako vidi solistkinja, „svedeni pokreti dobijaju nežnost”. Zato je, kaže, za „Turandot” izučavala tehniku plesa gejši:
„Ono što je zajedničko njihovom i pokretu Turandot koja je bila kraljica, jeste maksimalna svedenost, jednostavnost i smirenost pokreta. Reč je o tradicionalnom kineskom pokretu u bilo kojoj izvedbi. Istovremeo sa jednostavnošću, ti pokreti su krajnje fleksibilni, tako reći elastični”, kaže za naš sajt Rupčić, najavljujući za sledeću subotu svoju izvedbu.
U spoju antičke i savremene surovosti sveta, dodaje, glavna junakinja podseća da se „otvaranje srca oduvek i zauvek tiče svih nas”. Ona nas podstiče da se pogledamo u oči – kako umetnica zanimljivo vidi kraj opere na impozantnoj sceni u Narodnom pozorištu.
Ana Rupčić prepoznatljiva je poštovaocima opere i po nizu drugih uloga na toj sceni, među kojima je uloga Sente u Vagnerovom „ Holanđaninu lutalici”, Aide, kao i Toske, Manon Lesko i Leonore u „Moći sudbine” i drugih. Publici je poznata i kao „neposredna diva”, koja se u pauzi, kao i u kafeu Narodnog pozorišta, sa svima u prolazu dobro ispriča. Dok smo je intervjuisali, čuli smo nekoliko komplimenata koje su joj u prolazu upućivali, a kojima je zajednička ocena da je onima koje je srela ulepšala dan.
Na pitanje otkud toliko energije zrači iz njene pojave, odgovara da je verovatno za to zaslužno poreklo: Žikino kolo komponovao je upravo njen deda Živojin Jovanović.
„Izgubio je vid u borbi na Solunskom frontu i tako slep, ali veoma, talentovan komponovao je ovo kolo. Svirao je frulu i kolo se brzo proširilo na frontu. Srpski vonici su znali, kako su mi roditelji prenosili priče, da skidaju šlemove dobijene od Francuza, stavljaju šajkače i igraju Žikino kolo. Dedini potomci su uglavnom nasledili njegovu muzikalnost”, kaže skromno Ana, rodom isto Užičanka, spinto sopran Narodnog pozorišta.
Danas je Žikino kolo upisano na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine i jedno je od najpopularnijih srpskih kola, koje se prvo „oplete” kako na saboru u Guči, gde ga je izvodio Big bend Dejana Petrovića, tako i na svim proslavama. Unuka ovog narodnog kompozitora se vraća na ulogu Turandot, podsećajući se na odrastanje: „ Sestra i ja smo odgajane od same ljubavi. Materijalno je bilo zanemarivano u odnosu na duhovnu i emotivnu nadgradnju. Zbog toga mi se čini da u ovoj ulozi tumačim sebe”, poručuje.
